U njemu se gledaju utakmice, igraju tablići, padaju opklade svake sekunde, pije se, jede se, raspravlja se oko svega i svačega, ponekad se i zapeva, često zaplače, a najčešće se ćuti, ili priča o nečemu neobaveznom, tonom i redom reči koji odgovara svima.

Ti ljudi kao da non stop beže, kao što su jednom pobegli i iz svoje zemlje. Spuštaju poglede, navodno su prisutni, a kilometrima su daleko.

Neprestano se prazne u tom klubu, leče se od nostalgije, od glupih pravila na koja su ovde morali da pristanu, leče se od svega onoga što su napustili, a što i dalje teče njihovim venama i podseća ih na zemlju u kojoj je sve bilo njihovo.

Sluša se naša muzika, gledaju se naše televizije, raspravlja se o našim temama, živi se ni tamo ni ovamo.

I dok ih gledaš kako svi zajedno sede imaš utisak da su stvarno složni, da dišu kao jedan, a nisu. Predstavljaju se kao Jugosloveni, dok, u stvari, svako čuva svoje srpsko, šiptarsko, muslimansko, hrvatsko, i ne znam kakvo sve poreklo.

Ali nemaju kud, upućeni su jedni na druge, razumeju jedni druge, biju iste bitke, vole se i mrze istovremeno, taj klub im je sve što imaju.

Svako od njih nosi svoju priču koju svi znaju, onaj opšti deo, a onaj skriveni, tragični, može samo da se nasluti, ona samoća i neprihvaćenost koja izbija iz svake pore…

Svako od njih je tamo negde ostavio nešto, u nekom Sarajevu, u nekom Zvorniku, u nekom Vranju, Beogradu, ljubav, kuću, prijatelje, i došao ovde. Svako od njih planira da se vrati, pitanje je samo kada, i kome.

A i kako, u kom obliku?

Uglavnom, pivo, ćevapi, šopska salata, sevdah, muške priče, cigarete u neograničenim količinama i žene koje uvek nedostaju. Veliki samo u tom klubu, a ko zna šta rade preko dana. U kakvim radionicama, na kakvim putevima, i u kakvim uslovima, legalno ili ilegalno. Ko zna kakve ih sve patnje muče, i od čega se sve kriju.

Iako sam sate i sate proveo sa njima sumnjam da sam dopreo do njih.

Ne znam kako su me doživeli, znam samo da sam se osetio tako privilegovano među njima, osetio sam takvu superiornost što živim u svojoj zemlji, sa svojima, i što govorim na svom jeziku.

I što imam gde da se vratim, već sutra, a oni možda nemaju ni to.

Nije strašno biti stranac u Švajcarskoj, strašno je biti stranac u vlastitoj zemlji, dok posmatram te ljude čini mi se da su stranci svuda. Ovde su gastarbajteri, građani drugog ili trećeg reda, a tamo su, kada dođu, u očima mnogih, bogataši, snobovi, stipse, i ne znam šta sve.

Treba razumeti te ljude i pomiriti njihove nesreće, i onih koji su ostali, a i onih koji su otišli.