Piše: Nemanja Rotar

Preostalo je malo ili ni malo istine u napisanim knjigama. Moja generacija upala je u vrtlog svađa i polemika koje za predmet nisu imale literaturu već politiku. Šansa je data raznim piskaralima da samouvereno kroče u arenu i počnu svoj boj, ali ne za neku originalnu estetiku i poetiku, već za partikularne interese pojedinih grupa i koterija. Nedostatak talenta pratio je najglasnije zagovornike odbrane društva od svih zala putem književnosti. U svemu tome nije bilo ni malo iskrenosti i suštine. Većina tih produkata sa pravom literaturom i umetnošću imala je samo nametnute ili nikakave veze. Zadimljene glave nisu prezale od najsurovijih načina i oblika polemisanja. Nikada dovoljno širokogrudi da razluče i odvoje piščevu ličnost i njegov društveni angažman od literature koju stvara. Po njihvoj nakaradnoj logici, niko nikada ne bi smeo da uzima Šekspira u ruke, pošto se najveći dramski pisac svih vremena, privatno družio sa osvedočenim protuvama svoga doba, niti da čita pesme Ezre Paunda, romane Knuta Hamsuna ili Gintera Grasa pošto su petljali sa fašistima. Mislim da je razmišljanje Isaka Baševisa Singera povodom biografija autora, koliko duhovito, toliko istinito: „Kada je neko mnogo gladan, šta ga je briga za život pekara. Važno je delo, a ne čovek”.