KORACI

Koraci tvoji, kad se rode
iz moje ćutnje, sveti, sneni,
i postelji moga bdenja hode
zanemeli i zaleđeni

kako su blagi, uzdržani,
o, čisto biće, senko draga!
Bogovi!…sve što me slutnjom hrani
nose mi tvoja stopala naga!

Ako usnama iz daleka
poljupca okrepu i spokoj
već spremaš biću što te čeka
u mojim mislima duboko –

zastani, preslatko stvorenje
sto i postojiš i ne postojiš,
ne hitaj s nežnim ispunjenjem
ka onom čiju čežnju pojiš,

Jer ja sve ovo vreme dugo
živeh od toga što te čekah,
i srce mi ne beše drugo
osim koraka tvojih jeka.