Piše: Esad Kočan
Kad god se se ustanovi da ne znam nešto tako opštepoznato iz matematike, fizike, gramatike, hemije, biologije, zemljopisa, i takodaljeitakodalje .. nastane težak spor sa bližnjima mi. Nikako oni da shvate da to nije prosto neznanje, već, rekao bih u rijetkim trenucima neskromnosti, više – kreacija. Velim vam: nije bila mala šala u mojoj beranskoj gimnaziji nenaučiti sve to što sam ja tokom svojih srednjoškoskih dana uspio nenaučiti.
…Subota, ova, ovog jula. Moja gimnazija. Ide prozivka, po azbučnom redu.. A, B, V. G…. I, J… Slušam i smijuljim se nebu i onoj rijeci tamo preko, jer znam: niko od njih, mojih drugarica i drugova, a bogami pitanje je da li iko iz te generacije maturanata, širom one domovine, danas zna datum kada je donesen ustav SFRJ 1974.
… Azbučnim redom ide sudbonosno ispitivanje za ocjenu. Svi čija prezimena počinju sa slovom I su završeni…
Vidim joj blag drhtaj prstiju… U trenu, sama od sebe, ruka leti u zrak.
– O, šta je. Kočan?
-Profesore, ja bih da odgovaram, oduži se ovo, čekati se više ne može.
– Vidim, hita ti se da pokvariš ovu jedinicu
– Dužan je čovjek da učini što je do njega.
To je onaj trenutak, kad se sve lomi – hoće li smijeh razreda izazvati osmjeh profesora ili bijes.. .. I onda – stiže neoboriv dokaz da Bog postoji. Kucc, kuc po vatima i pojavljuje se pomoćnik direktora lično, sa debleom onom sveskom iz koje se čitaju važne naredbe.
Da skratim, tako samo saznali da je danas istorijski dan, usvaja se Ustav pa se zato skraćuje čas i više nema nastave. Nešto će se u tu čast u holu dešavati, čitao je dalje, ali ja od zaglušujuće radosti (zbog donošenja novog ustava, naravno) nisam čuo ništa. Možda će govoriti neki važni drug, opet kažem ne znam, ne bih da griješim dušu.
. Na zvuk zvona istrčali smo bez riječi iz klupe, s rukom u ruci protutnjali hodnik, stepenice, školsko dvorište i stigli na rijeku. Bio je suton, i kose su nam bile pune vjetra sa Lima. Imali smo osamnaest godina.
– Obećaj da nikada nećeš zaboraviti ovaj datum, rekla je.
– Neću zaboraviti.
– Lažeš.
… Onda je hitalo vrijeme i mi sa njim. Neka bude, da kriv sam ja… Samo, taj dan kad se udavala, otišao sam svojoj bašti, naslonio se na staru jabuku, onu našu ispod vrta. Vježbao kako da gubim uz osmjeh… Tamo u dvorištu, čuo sam, majka je nekome govorila: -Onom je djetetu zbog nečega i hrbat tužan ( tako mi, po naški, zovemo leđa).
Ne, nije došla,na godišnjicu mature. Živi daleko. Ništa zato. Majstor sam ja u međuvremenu postao za gubljenje… Nego, eto, htio sam joj reći: nisam zaboravio. 21. februar 1974.
radio gornji grad 
