Najgori neretko postaju najbolji, iz inata.

Najosporavaniji, najcenjeniji…

Najslabiji, najjači…

Postoji nešto što me posebno motiviše, a to je kada me ljudi podcene. Otvoreno i javno, cinično i podsmešljivo, bez trunke uvažavanja, razumevanja, ili bez bilo kakve šanse za razgovorom.

I baš tu, u tim momentima, otvara se dilema, da li da ponizno spustim glavu, priznam poraz, ili da budem još bolji, toliko bolji da mogu samo da zaćute.

To nije osvetoljubivost, jer ne radiš protiv drugoga već se boriš za svoj prostor, za čast onoga što je tvoje, za šta si disao i dišeš.

Imao sam tu nesreću, možda je to bila i sreća, da sam toliko puta bio ignorisan i potcenjen, i da su mi uvek, u svemu, davali mnogo manje prostora nego što zaslužujem. Ne mislim na školovanje već na društvo, život, i sve ono što on sa sobom nosi.

I, ponavljam, baš tu, u tim momentima kada znaš da vrediš više, da možeš više, budi se ona pokretačka snaga otpisanog, ona sila, koja je u stanju da razbije sve oko sebe, direktno, bez prećutkivanja, ili skretanja pogleda u stranu.

I to baš onda kada je najteže, kada je nemoguće, kada deluje da je sve izgubljeno…
Tada počinje borba, sam protiv svih, a najčešće sam protiv sebe.

Čovek koji ima utaban put samo pretrči život, više uživa nego što živi. Niti je svestan težine života, niti realne cene koju mora da plati. Ali onaj ko je morao da uzida svaku ciglu pojedinačno u svoju tvorevinu dobro zna o čemu govorim.

I upravo taj inat, ili prkos, kada se spoji sa najuzvišenijim ljudskim ciljevima može da stvori delo dostojno jednog života za koji, sa sigurnošću može da se kaže, da nije protekao uzalud.

Naravno, pod uslovom da se izdrži do kraja, i da se ne izda zacrtano.

Borba traje…