Etički terorizam uvek je moguć, ovisno od kuraži i navada etičkih terorista. U svakoj prilici može se učiniti ovo ili ono, makar okolne prilike danas sve više razoružavaju mnogu takvu nameru. Jer su prošla vremena onog jedenja bubašvaba koje izvodili su beogradski nadrealisti posred kafane „Moskva“, na užas beogradskog građanstva od pre devedeset godina, prošle su dadaističke eskapade Vujice Rešina Tucića u vreme socijalizma, one ulične predstave Toma Gotovca pri kraju te ere. Danas, kada je „sve moguće“, skoro više ništa nije moguće, nastupio je zamor, depresija, teška melanholija. Svejedno, neko će iz vala mladih, nadam se, uspeti opet da baci bombu u ofucane dvore naše književnosti, a što ovi budu prazniji, više će odjeknuti.

Piše: Đorđde Krajšnik (Oslobođenje)

Bora Ćosić, jedan od najvažnijih pisaca i intelektualaca na našem prostoru, pod kojim podrazumijevamo prostor nekadašnje Jugoslavije, a svakako i jedan od značajnijih autora današnje Evrope, za Oslobođenje govori o Radomiru Konstantinoviću, kojim se bavi njegova posljednja knjiga „Vražji nakot“, zašto je ovaj veliki autor za mnoge ostao veličina koja „straši“, o tome kako je i koliko moguć „etički terorizam“, Miroslavu Krleži i ulozi pisca danas.

Vaša knjiga “Vražiji nakot” doima mi se prije svega kao potreba da se, ako tako mogu kazati, razgovara sa Radomirom Konstatinovićem i njegovim djelom. Dok o tome mislim imam na umu jedan snimak sa Radetovim govorom upućenim Vama, ono veoma emotivno, ali i snažno njegovo: “Divno je, i tužno je, i strašno je…” Stoga bih Vas htio pitati koliko je potreba za razgovorom, danas, o jednoj takvoj “temi” kakva je Konstantinović iščezla i koliko je ona moguća?

Najpre, ovo je moj razgovor, trajni, sa Radetom Konstantinovićem. Koji samo nastavlja onaj česti disput, telefonski, na golemu razdaljinu, pa onda naše solilokvije u tih nekoliko beogradskih domjenaka tokom skorašnjih smutnih vremena. Mimo ovog dijaloga ne znam za ostalo, ko danas o Radetu i njegovim stvarima stiže da govori. Jer on sam isuviše je isprednjačio u svemu, teško ga današnji puk može stići. Moram reći da je kod vas, u Sarajevu, ta razgovorljivost o Konstantinoviću, življa nego igde drugde. Ali Konstantinovića treba više čitati nego o njemu razgovarati.

Uprkos svim činjenicama u vezi sa njim, i uprkos tomu da je njegova “Filosofija palanke” na jedan način postala “opšte mjesto” za sve “alternativne” intelektualne snage na bivšem jugoslovenskom prostoru, doima mi se da je djelo Radomira Konstantinovića u mnogome još uvijek jako nepoznato, te da se pominjanje Filosofije često koristi kao brana pred tom nepoznanicom. Rijetko se recimo neko uhvati za “Izlazak”, “Mišolovku”, “Dekartovu smrt”, da ne pominjem na primjer “Biće i jezik”. Zašto je Konstantinović za većinu bio i ostao toliko “strašan” pisac?

Upravo hitajući ispred mnogih, Konstantinovićeva fraza bila je strašna u svojoj divoti, i tako nedostižna. Razvoj stvari samo može da potvrdi ovu nedostižnost. Znate li da su u nekim delovima Nemačke sasvim napustili nauk pisanja, tako tirinški ili saksonski osnovac ima pred sobom samo slova na tasterima kompjutera. Pisanje, a naskoro i čitanje, biće stvar rebele, onih pustinjaka koji, kao u filmu Truffauta, svetsku literaturu nose u sebi. Nažalost, još uvek malo je tih koji bi imali u sebi svu divotu i stravu Radetovog teksta. Pitanje je da li i najvatreniji njegovi današnji apologeti imaju u vidu svu silinu njegovih nalaza. Ko sme reći da je ušao u sve mutne virove Pentagrama, Ahasvera, pogotovo globalne objave našeg sveta (ne samo naše poezije), Biće i jezik?

Koliko je taj odnos spram jednog takvog intelektualca kakav je Konstantinović, nemogućnost da se on pojmi, zapravo slika i prilika našeg duhovnog provincijalizma?

O našem duhovnom provincijalizmu naplakali smo se, od Krležinih dana na ovamo, dovoljno i do sita. Tako je ovaj svračji zakutak, bio on u Vlaškoj ulici, na Dorćolu ili na Marin dvoru, postao temat mnogobrojnih zadušnih baba naše pismenosti, povoljno tle da se golema tevabija, što se smatra izvan ove sfere, naesejizira do mile volje. A mislim da se već jednom imamo otkačiti od te morbidne frustracije, pojmivši da svračjezakutački živi se i ponaša današnji svet na mnogim mestima, i neovisno o broju stanovnika ili povijesnog nasleđa. Konstantinović teško i sporo bi prolazio (i prolazi), i u mnogo većim sredinama koje, što vreme prolazi, postaju ponešto manje.

Pitanje je da li i najvatreniji njegovi današnji apologeti imaju u vidu svu silinu njegovih nalaza: Radomir Konstantinović

“Vražji nakot” takođe putem “Dekartove smrti” tematizira i odnos očeva i sinova u književnosti, te svojevrsnom iznevjeravanju “zavjeta očeva”, koliko smo mi zarobljenici jednog takvog pogleda na svijet, imajući na umu ono što je o knjizi napisao Nenad Obradović govoreći o “literarnim dogodovštinama balkanskog mentaliteta”?

Da je odnos očeva i dece, posebno u regiji duhovnoj i „literarnoj“, jedno trajno rahlo tle, probao  sam da pokažem na mnogobrojnim primerima iz evropske književne istorije za poslednjih stotinak godina. A kako vrlo sumnjam da i „Vražji nakot“ čita se masovno i u buljucima, mogu ponoviti jednu osobitost iz te istorije, da je većina najvažnijih avangardnih pesničkih imena, puste rebele pisanja, iznikla u porodicama rigidnog građanstva, čak plemstva, koje „znalo je za red“ i samo za red, a onda su došli sinovi premijerministara, rektora, direktora i vrhovnih sudaca da ovaj red dobrano ispreturaju, baš kako je Dušan Matić to zahtevao u svojim umetcima za jednu Vučovu knjigu. Od Lautreamonta do Marka Ristića, i od markiza de Sada do Konstantinovića, sve su to sami spiskovi onih koji su svu svoju prethodnu porodičnu velelepnost spiskali zarad novih otkrića i poezije.

Kada sagledamo sve kazano o Konstantinoviću i ovoj Vašoj knjizi o njemu, nameće mi se pitanje, a kako je on pisao povodom Becketta, koliko je uopšte u današnjem svijetu moguć taj “visoki etički terorizam” ili “lični terorizam protiv kolektiva”?

Etički terorizam uvek je moguć, ovisno od kuraži i navada etičkih terorista. U svakoj prilici može se učiniti ovo ili ono, makar okolne prilike danas sve više razoružavaju mnogu takvu nameru. Jer su prošla vremena onog jedenja bubašvaba koje izvodili su beogradski nadrealisti posred kafane „Moskva“, na užas beogradskog građanstva od pre devedeset godina, prošle su dadaističke eskapade Vujice Rešina Tucića u vreme socijalizma, one ulične predstave Toma Gotovca pri kraju te ere. Danas, kada je „sve moguće“, skoro više ništa nije moguće, nastupio je zamor, depresija, teška melanholija. Svejedno, neko će iz vala mladih, nadam se, uspeti opet da baci bombu u ofucane dvore naše književnosti, a što ovi budu prazniji, više će odjeknuti.

S obzirom na Vaš berlinski život već gotovo dvije decenije, kako iz pozicije pisca u “emigraciji” danas gledate na bivše jugoslovenske prostore, prije svega u odnosu na ono što su bile devedesete godine prošloga vijeka, a potom i u smislu novih, eventualnih, intelektualnih kretanja ovdje?

Najpre, moj berlinski život nije nikakav život u emigraciji, nego boravak na nekom drugom mestu, budući iz svoje negdanje domaje nije me niko oterao, otišao sam odande od svoje volje. Iz ovog izlazi da nemam nekakav poseban pogled sa tog drugog mesta, budući povremeno putujem na jug, srećem onde prijatelje, tamo objavljujem knjige, makar ih baš mnogo i ne čitaju. Svejedno, događaje u srpskoj ili hrvatskoj literaturi pratim koliko ovde, u Nemačkoj, a mislim da su okolnosti na obe strane dosta slične; postoji mnogo knjiga, po koja je i vredna, ima silno siromašnih izdavača i onih, znatno bogatijih, ali to ne utiče na stvarnu razinu napisanog. Moj posebni pogled najpre se tiče mojih godina, sa tog uzvišenja naravno da se može sagledati više i dalje nego iz cvetne doline mladosti. Ili je to samo osećaj širine. Proplanak i um, rekao bi Matić.

Netom prije, dok smo dogovarali ovaj razgovor, Evropa kao i njen balkanski predio obilježavali su stogodišnjicu od početka Prvog svjetskog rata, barem se to tako interpretiralo. Naravno, radilo se o stogodišnjici Sarajevskog atentata. Kako Vi gledate na sva ta kretanja, te, čini mi se, pojačan militaristički diskurs kada je ovaj “jubilej” u pitanju?

Pošto vidim da vam nije poznato da sam 28. juna o tome objavio tekstu u beogradskom „Danas“-u i u Novim ciriškim novinama, ponoviću kako sam poriv da o Principu pišem pronašao upravo kod Radeta Konstantinovića, kada ovaj komentariše jednu pesmu Crnjanskog, posvećenu sarajevskom atentatoru. Konstantinović je, zahvaljujući ovoj pesmi utvrdio ono što je promaklo skoro svakom Principovom biografu: da taj nesretni mladić nije bio nikakvo oružje nečije, makar i srpske državne uprave, da je, skupa sa svojim drugovima, bio ubeđeni anarhist, bakunjinovac, spreman da terorom doprinese svetskoj revoluciji. A tek potom, u Srbiji, gde su ovi mladići „otišli po revolvere“, Apisova banda ih je unovačila kao vlastiti instrument. Crnjanski je i sam utvrdio kako beogradsko i srpsko građanstvo uopšte nije bilo uz Principa, nego je uz njega bila samo „sirotinja i omladina“. U novije vreme do ovog je došao jedino Jergović, koji je potvrdio izvorni Principov anarhizam i bakunjinstvo. A zahvaljujući njemu otkrio sam da je beogradska domaja budućih atentatora bila, silom slučaja, takođe domaja mog detinjstva, na Zelenom vencu.

Nisam se bavio ovom drugom stranom vašeg pitanja, takozvanom militarizacijom duha, koju svaki sličan jubilej izaziva. Ovde, u Nemačkoj, zapravo je uticaj pokojnog germanskog militarizma zanemarljiv. Postoji nešto drugo. Nemačka, budući jedna pragmatična zemlja, što znači da tu prvenstveno treba raditi, proizvoditi itd, ipak povremeno postavlja sebi etičko pitanje, dokle će ta ekspanzivna industrija proizvoditi stotine tenkova za izvoz u suludo zavađene regione po svetu. O tome naravno zeleni imaju šta da kažu, kao i oni, „levi“.

Koliko na osnovu toga što ste kazali možemo da se oslonimo na ono što ste istakli jednom prilikom povodom Konstantinovićeve “Filosofije palanke”, to da je palanački duh lutajući, te da je primjenjiv zapravo na cijeli svijet?

Da se po mnogo zemalja živi “palanački”, izlazi iz činjenice kako su i najveći evropski gradovi nastali spajanjem seoskih imanja, sitnih varošica, dakle palanki, u sve veću aglomeraciju i metropolu. Ovde je čak i prijatno zalutati u neki kraj Berlina, koji živi na principu sopstvenog seoskog ili malovaroškog boravka. Tako se stvaraju sitne zajednice u okviru kojih se svi poznaju, svako je svakom blizak. Samo je Konstantinovićeva ingenioznost u ovoj idili mogla prepoznati korene mogućeg zla, momenat kada će prijatni ljudi jednog naselja postati neprijatni prijatnim ljudima iz susedstva. Toj pošasti naš mentlitet poslužio je kao pouzdano tle, ovo je postalo izvor palanačke zatvorenosti, pa onda i međunacionalne, međurasne i neke opšte mržnje, kakve, nažalost, skrivene, ima u svakom ljudskom biću.

Da se vratimo još malo na stogodišnjicu Prvog svjetskog rata,  mnogo se u povodu  njenog obilježavanja novaca uložilo u “kulturno-umjetničke” prezentacije toga događaja, no niko se gotovo ovdje, na bivšim jugoslovenskim, sada regionalnim, prostorima, nije osvrnuo na Krležin majestetični doprinos toj temi. Pa stoga stičem dojam da domaćim kulturnim pregaocima mnogo više o tom istorijskom događaju prijaju prilozi kojekakvih bjelosvjetskih šarlatana, nego li jedan takav, kako bi rekao Kiš, monstrum veličine kakav je Krleža. Zašto je Krleža bio i ostao “bauk” kod nas?

Krleža (i svojim ratnim temama, i inače) bio je i ostao takođe primer “strašnog” pisanja, pa je od velike čitanosti u prvim decenijama njegovog rada dospeo do totalne ignorancije i sramnog omalovažavanja. Tome je išla na ruku pauperizacija, porast verske zatucanosti, desničarstvo i ubistvena frustriranost hrvatskog društva. Makar je nekoliko hrvatskih autora učinilo magistralne napore, kako bi se rasvetlio značaj ovog književnika, izlazi da se mnogo manje sluša Lasić ili Matvejević, nego bilo koji jeftini desničarski propagator antkrležijanstva.

Na kraju, uz Vaše ogromno višedecenijsko iskustvo pisca, preko pedeset napisanih knjiga, kako gledate na ulogu pisca u današnjem svijetu, i da li se i na koji način ona promijenila u odnosu na decenije iza nas?

Položaj književnika neizmenjeno je isti već više decenija. Ovaj se može truditi koliko hoće, ali njegova pojava ostaje pojava zanemarljiva po pitanju bilo kakvog opšteg uticaja, osim u nekom obliku dekorativnom. Pa dok se na njega ne obraća pažnja kod rešavanja gorućih društvenih pitanja, ovaj položaj se još pogoršava time što, mimo visokotiražnih proizvođača ništarija, gubi on sve više svoju osnovnu potporu, čitaoce.