Samo čudom naši se noviji ratovi nisu pretočili u treći svetski, kaže proslavljeni pisac iz Hrvatske.

Piše: Tatjana Nježić (Blic)

Slobodan Šnajder je uz glumca Metu Jovanovskog i reditelja Branka Baletića činio žiri glavnog programa upravo završenog Montenegro fim festivala: „Ovo je, zamislite, 28. izdanje festivala u Herceg Novom, što će reći da se radi o jednoj od retkih manifestacija koja je nadživela Treći balkanski rat. Naravno da je takav kontinuitet stvorio svoju publiku koja je i sama odrastala s festivalom.”

Šta je po vama ključna karakteristika savremene kinematografije na ovim prostorima?

– Ključna karakteristika jest verovatno u tome da nema ključne karakteristike, i to je dobro. Nije film nacionalna kuhinja, pa ćemo onda jesti francuski ili bečki. Svugde postoje talentovani, i oni drugi, to je sve.
Pozicije pojedinaca u filmskoj industriji često nisu po meri ovog ili onog talenta. Ali to bi bila duga priča, ne jako filmična, jer je dosadna do bola.

Šta je trenutno u glavnoj ulozi vašeg profesionalnog života?

– Oliver Frljić kani izvesti „Hrvatskog Fausta” u HNK-u „Ivan pl. Zajc” u Rijeci, gde je upravo postao intendant. Frljić je dovoljno lud da to učini. Premijera je zakazana već za kraj novembra. Tako ćemo imati prilike proveriti taj komad nakon njegova događanja u tzv. zbilji. Ja sam dramu preživeo, je li, međutim, drama preživela vreme koje je usledilo nakon osamdesetih, najposle devedesetih, ostaje da vidi.

A pozorišnog života? Savremene dramaturgije?

– Pustimo dramaturgiju, za nju vredi prethodni odgovor. A i za pozorišni život, usuđujem se skupocenom metodom vlastite kože tvrditi nešto slično: Oni koji u teatru rade, na primer tako da svake dve nedelje naprave premijeru, vrlo često su samo sitni trgovci koji bi hteli da budu veletrgovci.

U Hrvatskoj ih ima nekoliko koji su, za okrutne prilike, odveć diskretni, i koji, osobito ako su mladi, pravu šansu ne dobijaju niti će je dobiti. Njih će pojesti oni koji su bliži koritu. Ja uglavnom vidim račun i oportunizam.

Iselili ste se na malo ostrvo kraj Trogira?

– Ispisao sam se iz svog rodnog grada (Zagreb, prim. aut.) koji, uostalom, više ne prepoznajem; a ni moja malenkost nije u tom gradu prepoznata.

Vaša najnovija drama nosi indikativan naziv „Svetlucanje kome“?

– Ona nema za temu istoriju, nego puku sadašnjost; nema istorijskih likova s biografijama, već se radi o ljudima bez prava na biografiju. Ponešto sam naučio od starog konzervativca, valjda najhrabrijeg ikad među konzervativcima, Aristofana.

Taj je atički komediograf u svojim komedijama javno imenovao, hoću reći imenom i prezimenom, ratne profitere, bogate Atinjane koji su stekli imetak u ratovima sa Spartom. Ti su bogatuni sedeli u teatru na Dionizijama i cela Atina gledala je u njih. Došlo je do parnice.

Aristofan nije bio demokrat, ali je atinska demokracija presudila u korist komediografa, a protiv moći.
U osnovi, drama pokazuje kako generacija starijih „nacionalnih vođa”, recimo akademija i kod nas i kod vas, manipuliše mlađim generacijama da bi „se išlo do kraja”, koji je uglavnom kraj te manipulisane mladosti.

Vaše viđenje aktuelnog društvenopolitičkog trenutka sto godina posle Principa, Ferdinanda i Poćoreka?

– Godišnjica rata za koji se 1918. verovalo da je zadnji, da bi onda postao prvi, a da bismo onda mi u regiji otpočeli (ne i završili) treći (balkanski), prilika je da se zamislimo nad činjenicom da kod nas još nije završen nijedan rat.

Uostalom, to je rečenica iz „Hrvatskog Fausta“, koja u nastavku ima dodatak: „I niko još nikada nije umro… pa ni živio nije.” Samo čudom naši se noviji ratovi nisu pretočili u treći svetski. Pa ću ponoviti: Dok dišem, nadam se!