Piše: Nemanja Rotar

Bilo je to jedne nedelje u kasno posle podne. Kraj aprila neobično vruć. Moj prijatelj dr Mihovil Tomandl pozvao me je na svečanost povodom obeležavanja godišnjice Francuskog kluba u Pančevu. Rekao mi je da će se okupiti mnoštvo otmenog sveta i da će, između ostalog, tokom večeri, predavanje o staroj Heladi održati naš zajednički prijatelj dr Borislav Jankulov. Nisam toga dana baš bio raspoložen za druženje, pogotovo ne za salonska okupljanja, ali nisam imao srca da odbijem dragog mi prijatelja.

Ukrcao sam se na jutarnji parobrod koji je vozio izletnike iz Beograda u Pančevo. Beograđani svečano odeveni bili su razdragani i bučni. Suncobrani, lepeze, letnji polu cilindri, panama i damski šeširi prekrili su prednju palubu. Uspentrao sam se na jedno uzvišeno mesto sa koga sam nesmetano mogao da posmatram reku. Nisam se lagodno osećao u prisustvu ljudi. Do mene je dopirao miris rečnog mulja koji se mešao sa slatkastim parfemima otmenih gospođa sa pramca parobroda. U jednom uglu nekoliko muzičara sviralo je starogradske pesme. Zavaljen na ogradu, pustio sam da mi blagi povetarac udara u lice. Ponekad je i meni prijalo da lenčarim. U poslednje vreme univerzitetski poslovi su se poprilično namnožili i postali nesnosni poput kakvog tuča o vratu. Možda sam se i zasitio predavačkog posla. Godinama nisam putovao. Možda je vreme da se izmene ustaljene navike. Možda je kucnuo čas da se izađe iz prestonice i pronađe mirnije mesto za život, daleko od spletaka, nameštaljki, podvala i histerije grada, daleko od tog usijanog vašara taštine. Moram priznati da već godinu dana maštam da nekuda odem bezpovratno. Ne snalazim se više tako dobro kao nekada u kulturnim sredinama pošto imam utisak kako je sve više laži oko mene i sve manje neposrednosti u odnosima među ljudima i kako baš te sredine imaju sve manje veze sa prvobitnim smislom reči čovek. Studenti su gotovo nezainteresovani za predavanja i traže da im se sve uprosti, banalizuje kako bi lakše popamtili podatke. Nema tu one akribije koja je krasila moju i sve pređašnje generacije. Živt je postao ubrzan. A ja sam sve više i sigurnije koračao ka usamljenosti. Do duše, sebe nikada nisam ni poimao kao delić objektivnog sveta, naprotiv, već od malena sam gradio poseban univerzum, samo za sebe, čitajući i maštajući o dalekim, egzotičnim prostranstvima, krcatim uzbudljivim događajima i nesvakidašnjim duhovima. Heroji velikih literarnih dela izgledali su mi stvarniji od ljudi oko mene. Osećao sam se kao biće koje ne pripada objektivnoj stvarnosti, koje nije deo velike grupacije niti pripahvata bilo kakvu kategorizaciju. To osećanje otuđenosti, koje je u meni pokadkad izazivalo patnju i strah, nastajalo bi utapanjem u bilo kakav skup ljudi. Činilo mi se da sam po toj karakternoj osobini najbliži srednjovekovnom feudalcu koji obitava u zamku sa podignutim mostom ispred ulazne kapije i na topovsku vatru odgovara vatrom. Nikada nisam bio ničiji, pripadao sam uvek samo sebi samome, bio sam čovek sopstvene ideje, sopstvene misije, sopstvenog traganja za istinom.

Dok sam posmatrao kako za parobrodom ostaje penušavi trag i talasi se lagano razilaze ka levoj i desnoj obali Dunava, gubeći pri tom na snazi i intenzitetu, pomislio sam kako me sve češće obuzima osećanje žala za prohujalom mladošću i svim neiskorišćenim prilikama u životu. Skoro uvek se osećam potišteno i melanholično u sumrak tokom leta. Skoro uvek sam ga loše podnosio. Sumrak u velikom gradu predstavlja prelazno stanje između svetlosti i pomrčine, kada je izvor dnevne svetlosti već nestao, ali još nije nastupilo ono drugo svetlo, koje se javlja noću, veštačko ljudsko svetlo koje čoveka čuva od tmine ali i od pravog zvezdanog i mesečevog sjaja. Upravo taj sumrak jača žal za večnošću, za večitom svetlošću i razotkriva svo zlo ljudskog života.

Upalio sam cigaretu i naslonio se na ogradu. Pušio sam i posmatrao komešanje sveta, okupljenog na pramcu. Čuo se kikot žena, grohotan smeh muškaraca, povici, pesma, sve se mešalo kao da je u vrtlogu rečnom. Konobari su podizali poslužavnike iznad glave i brobijali se kroz gužvu. Šarenilo toaleta zamaralo je oči. Okrenuo sam pogled ka sivom Dunavu. Pomislio sam kako se nisam nikada istinski dosađivao u životu. Pronalazio sam obaveze i kada ih istinski nije bilo baš mnogo na raspolaganju. Ali daleko od toga da mi mnoge stvari nisu bile dosadne u životu. Pre svega, osećao sam neopisuvu dosadu od prisutnosti i umovanja, pogotovo tog, bolje reći, kvazi umovanja velike većine ljudi, od politike i ideologije, od nacionalne i državne prakse. Ubijala me je dosada usled svakodnevnog ponavljanja, jednoobraznosti, sputanosti ili uobličenosti. Činilo mi se da svet u kome živimo teži masovnosti i unisonosti bilo u modi ili ratnom pokliču, bilo u umetnosti ili nauci. Sve će biti dobro samo ako ličimo jedni na druge, po običajima, navikama, željama i stremljenjima.

Ugledao sam kule svetilje na ušću Tamiša. Parobrod je ubrzo pristao na pančevačku obalu. Svi su mahom pohitali ka Vajfertovoj pivari na hladno pivo i slane perece. Pomislio sam kako bih mogao da prekratim vreme u toj lepoj i prostranoj bašti dok čekam popodnevni skup u Francuskom klubu. Uputio sam se za tom veselom družinom, za izletnicima željnim novih utisaka, ali laganim korakom. Nisam imao razloga da žurim. Ovaj provincijalni gradić je imao određeni šmek, ali za mene, ipak, nedovoljan da bih se omamio od ushićenja. Posmatrajući leđa onih koji su pohrlili da se naslade jelom i pićem, razmišljao sam koliko je tragična činjenica da vrlo malo ljudi ima izgrađenu ličnost, da ima svoje svetonazore od kojih ne ustupa pred silom i javnim mnjenjem. Koliko je malo onih koji zaista zadobiju svoju dušu pre smrti i ne pokleknu pod kopitama stada. „Ništa nije ređe kod čoveka“, veli Emerson, „od dela koje je njegovo i ničije drugo“. Većina ljudi su neki drugi ljudi. Njihove misli su tuđe misli, njihovi životi jeftina podražavanja sveopšte malograđanske drame, njihove strasti krivotvorene. Svetina je ispunjena vaspitanjem, predrasudama, praznoverjem i lažima, kao one ptice na zidovima lovačkih domova. Vrte se u pravcu u kome ih tera vetar zakona i administrativnih pravila. Kao navijene lutke, vrte se vazda u jednom krugu svakodnevnih obaveza ili lete na džinovskom ringišpilu sve dok se on od upotrebe ne raspadne. Onda tumaraju obezglavljeni, tražeći jedni druge, grčevito tražeći oslonac. Nisam još upoznao čoveka koji bi mogao mirno da proživi vek bez svoje kancelarije, poslovnih pisama, bankovnih računa, bez paragrafa i tapija, kuća i letnjikovaca, bez svog tog snobovskog dekora famozne kulturne sredine. Ubeđeni u neku sopstvenu supremaciju nad ostatkom sveta, svi ti besomučni jahači karijera, nošeni su strujom predrasuda, kao kakvi brodolomnici, u pravcu zaborava. Dovoljna je jedna neočekivana situacija da se namah razbije čelična volja, odnosno da najednom svi ti nedodirljivi moćnici, ubeđeni u pobedu i večnost sopstvenog trijumfa počinju da drhte kao pokisla, siromašna deca.

Pronašao sam slobodan sto ispod razgranate krošnje kestena. Poručio sam kriglu hladnog vajfertovog piva. Konobar je bio ljubazan i odmah mi je doneo tanjir sa perecama. Izvadio sam malu knjigu iz torbe i počeo da je listam. Uvek sam praktikovao da se detaljno pripremim za predavanje. Sada je bila prilika de utvrdim neka čvorna mesta za sutrašnji susret sa studentima.

Tema je „Ep o Gilgamešu”. Brižno sam sakupio najvažnije sentence ovog prastarog vavilonsko-sumerskog epa. „Uplašio sam se smrti i zato jurim preko stepe”, kaže glavni junak u jednom stihu. Ova prastara misao deluje potpuno sveže, kao da je ispisana sada, u ovom našem vremenu, kao da ju je tek maločas naneo talas na obalu tamiša. Smrt kao škrinja i velika tajna. Težnja ka besmrtnosti, taj naš neutaživi poriv, što žari i peče povazdan, tu negde ispod rebara, ponovo mi obuzima dušu.

Kao da čujem Spinozinu koji poput ostarelog inspicijenta šapuće predano: „Svako biće nastoji da u sebi istraje, i da tajnapor, stvarna njegova suština, pretpostavlja neograničeno vreme, i da duša, najzad – bilo u uočljivim i jasnim idejama, bilo u nejasnim – teži da istraje u svom postojanju zbog beskonačnog trajanja, i da je svesna te težnje.”
Teško nam je da pojmimo sebe kao nepostojeće, da zamislimo kako se pretvaramo u prah i pepeo. Kada je Gilgameš upitao Enkidua, pronašavši ga u svetu mrtvih, kako mu je, dobio je ovaj odgovor: „Pogledaj, prijatelja kojega si prihvatio, kojemu se srce tvoje obradovalo, njega žderu crvi kao staro odelo. Enkidu, prijatelj, kojega je tvoja ruka dodirivala, postao je blato zemlje, pun je prašine, potonuo je u prah, prah je postao.”

Nikakvog optimizma nema u sumersko-vavilonskoj viziji zagrobnog života. Iako se Gilgameš upinjao svim snagama da pronađe odgovor na pitanje šta je to smrt i ko nas to zauvek ište, nije ga pronašao. Umro je sam u svojoj palati.
Možda je Unamuno u pravu kada se pita: „Zašto tražimo besmrtnost; na osnovu čega? Zbog čega? S kakvim pravom?” Mudri Utnapištim, kome su bogovi podarili večni život jer je preživeo potop, savetovao je Gilgameša da proživi svoj život što bolje može i da ne teži ka nerešivim tajnama života i smrti. Ali čovekova duša je neumoljiva, a neki porivi i nagoni nesavladivi. Jedino se Pindar odupire svom silinom i peva: „Moja duša ne teži besmrtnom životu, već istražuje polje mogućeg”.

U tom trenutku osetih kako me neko blago hvata za rame. Bio je to moj prijatelj Mihovil Tomandl.

„O, mon ami, dugo se nismo videli“ , rekoh razdragano i stisnuh ruku starom poznaniku.
„Drago mi je da si stigao“, reče Mihovil, „biće danas lep događaj u Francuskom klubu. Znaš ti Jankulova, ništa ne prepušta slučaju. Ide do sitnih detalja.“
„Baš kao i ja“, osmehnuh se i ponudih prijatelja da sedne.
„Pa kako univerzitetski poslovi, moj profesore?“, upita uz blagi osmeh Tomandl.
„Moram da ti priznam, ali umorio sam se od svog tog akademskog rada. U poslednje vreme imam želju da otputujem nekuda daleko. Čoveka umara ova loša atmosfera, ova šarada oko nas bez nekog smisla i utemeljenja. Koa da se u meni ugasio eros saznavanja. To me plaši. Svoj poziv počinjem da osećam kao teret, neku vrstu prokletstva. Između mene i drugih ljudi sve više zjapi ponor ironije, neverovanja, opozicije, osećanja i imam utisak da mi je sporazumevanje s njima poprilično narušeno.“

Mihovil me je pažljivo slušao i povremeno bi otpio po gutljaj piva.

„Možda ti treba promena. Znam koliko si uvek bio predan poslu. Možda bi trebalo češće da dolaziš u Pančevo. Ovaj Francuski klub okuplja zbilja sjajne ljude. Ima se šta pametno čuti. Nisu to dosadna naklapanja. Videćeš, svidećeti se“.
„Radujeme tvoj optimizam. Mogli bismo da popijemo po još jedno pivo pa da se uputimo u to tvoje carstvo prijatnih iznenađenja“, rekoh i nasmejah se.
„O, da. Svakako.“

Blago nedeljno popodne. Sa kuće porodice Zako nestajali su poslednji zraci sunca i prestajale da trepere senke uličnih fenjera. Klupske prostorije bile su elegantno ukrašene zelenilom, raznovrsnim modnim dekoracijama. Posluženje servirano kao u najelitnijim hotelima. Ukusni sendviči, raznovrsna vina i čajevi. U vazduhu su se mešali mirisi parfema i sladunjavog duvana za lulu. Mihovil me je upoznavao redom sa zvanicama. Pružao sam ruku gospodi u skupocenim odelima ili je ljubio raznim otmenim damama koje su iskrsavale preda mnom iz svih mogućih pravaca. Umalo mi se nije zavrtelo u glavi od siline utisaka.

„Klub je u početku brojao tridesetak članova, a sada ih je stotinu pedeset. Uglavnom, sve sam fini svet“. A ovo je i naša predsednica, gospođa Ljubica Hadži Pavlović“, reče Tomandl i pokaza rukom na otmenu gospođu koja nam je prilazila iz dubine salona sigurnim korakom.
„Čula sam o vama samo reči pohvale. Tomandl i Jankulov vas neprestano pominju i citiraju. Kažu da nema većeg poznavaoca predsokratovske filozofije od vas“.
„Preteruju, verjte mi. Kategorija znanja je vrlo, vrlo relativna kategorija“.
„Možda, ali mi vaš dolazak u naš grad i klub pričinjava izuzetno zadovoljstvo“.
„O, ne, gospođo Hadži Pavlović, zadovoljstvo je samo moje“, rekoh i poljubih joj ruku. Ona se blago naklonila i pozvala nas u salon. Primetio sam svog prijatelja Jankulova kako rasprema beleške po stolu i priprema se za predavanje.
„Nisam verovao da će uspeti da te dovede. Rekao sam mu da si ti jedan tvrdoglavi profesor“, kaza Jankulov i zagrli me. „Baš mi je drago da si stigao.“
„I meni, stari druže. Vidim da nisi izgubio entuzijazam za predavanja“.
“Nikad. To me opušta. To volim. Šta bih inače radio u ovom izmučenom svetu.“
„Dobro, prijatelji, vreme je da počnemo“.
Tomandl je pljesnuo rukama i zamolio prisutne da zauzmu svoja mesta kako bi predavanje počelo.
„Pričaćemo posle. Imam nekih novosti. Nadam se da ostaješ do kraja?“, upita Jankulov.
„Svakako. Biću tu“.

Seo sam u jednu udobnu stilsku fotelju. Gospodin do mene ponudio mi je cigaretu. Premda već dugo nisam pušio, pomislio sam kako mi ova neće škoditi uz odličan brendi koji je poslužen.

Jankulov je zauzeo poziciju na sredini salona i počeo svoje predavanje.

„Dame i gospodo, dragi Pančevci, moram priznati, na samom početku, da nisam oduvek bio opčinjen antikom. Ljubav prema njoj probudila se jedne zime. Iščitao sam, pre svega, helenske pisce: Herodota, Plutarha i Tukidida. Potom sam gustirao dela vrsnih tumača stare Grčke: Burkharta i Ničea. Bilo je to nesvakidašnje putovanje u prošlost, jedan svojevrstan egzil, unutrašnja emigracija iz sveta krcatog zlobom, nepočinstvima, osrednjostima, konvencionalnostima i krajnostima. Na poljima drevne Helade, u hramovima i na stadionima, vladao je poseban duh. Bilo je to vreme tragičnog čoveka, sposobnog za vrhunsko duhovno zrenje. Bilo je to doba hrabrosti, herojstva, metafizike i uzvišenosti. Bila je to neka potpuno drugačija stvarnost. Atinjani u 4. veku p. n. e. vaspitavani su da budu marljivi i skromni. Navikavani su da nikada ne posmatraju neku javnu službu kao povoljnu priliku za lično bogaćenje, a siromaštvo svojih zemljaka doživljavali su kao sopstvenu sramotu. Merili su svoje blagostanje, ne po tome da li su sposobni da nadmaše jedni druge, već prema trezvenosti svog svakodnevnog života, kao i prema odsustvu oskudice kod svih ljudi. Vrhunac njihove etike bila je ideja o samosavlađivanju. Uzalud i najsavršeniji zakoni ako građani ne mogu da kontrolišu svoje porive. Onoga trenutka kada prevlada pohlepa i samoljublje, verovali su, nastaju krvavi ratovi. Istinsku demokratiju videli su u želji da osiguraš i poštuješ pravo manjine. Bili su to zvezdani časovi stare Helade, trenuci kada je jedan maleni polis stao u odbranu čitavog Grčkog naroda. Udar Persijanaca bio je snažan i razarajući. Ovaj devni istočnjački narod okupio je do tada neviđenu vojnu silu i nameračio se na malene grčke polise. Međutim, nije trijumfovala snaga moćnog oružja niti brojnost jedinica koje su napadale, već je pobedu odneo duh neustrašive Periklove Atine. Bitke kod Maratona i Salamine, predstavljaju pravo čudo u istoriji ratova. Grčki narod se borio za slobodu i tu nije bilo šanse da se neko pokoleba. Međutim to herojsko doba je imalo svoj pad. Nakon surovog, bratoubilačkog rata između Atine i Sparte, koji je trajao nešto više od dve decenije, junački svet Helade je počeo da nestaje i ustupa mesto razvratu i poroku svakojake vrste. Očevidac ovih zbivanja i najveći istoričar svih vremena slavni Tukidid opisivao je kako su ljudi počeli da čine nastrašnija zlodela zbog trenutne ćudi. Dakle, nestalo je onog duha samosavlađivanja. Svaki građanin je sumnjao u svog suseda i mrzeo ga. Izmenilo se i samo značenje reči. Umerenost je označena kao slabost i kukavičluk, razboritost je postala mekušstvo, a lakomost i lukavstvo, laž, prevara, i abnormalna ambicioznost su proglašene vrlinama. Ona bezazlenost, ona rafiniranost grčke duše koja je tako precizno mogla da spozna osobenost i genijalnost ljudske prirode, bila je izvrgnuta ruglu i poruzi sve dok nije poptuno nestala. Pogotovo je u politici počelo da se javlja mnoštvo truleži. Nije više bilo skupova na Agori niti javnih debata, tiranija je slomila sve slobodarske duše. Novčane nadoknade za bavljenje javnim poslovima, koje su bile nezamislive u doba Perikla, iskvarile su političke delatnike. Čitav polis je ogrezao u korupciju. Sve je podsećalo na Rim iz Tacitova doba koji ga je okarakterisao kao „grad u kome je sve na prodaju“.

Jankulov se nakašljao i srknuo gutljaj vode.

„Dakle, ono što možemo zaključiti na primeru stare Helade jeste činjenica da demokratsko uređenje može biti uspešno ostvareno ako se ispune ključni uslovi a to su, pre svega: odricanje od prirodnih isntikata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji, pametniji, sposobniji i srećniji. To samosavlađivanje jeste odbacivanje suverenog ega u korist ideje ravnopravnosti svih ljudi i njihovog neubedljivog prava na deo sreće, slobode i blagostanja. Drugi važan činilac jeste kultura. Ona daje celokupnoj građanskoj civilizaciji duhovni smisao. Obrazovano i vaspitano stanovništvo ima daleko više potencijala da donosi valjane političke odluke“.

U sali se začuo aplauz. Ustao sam i prišao stolu na kome se nalazilo posluženje. Pojeo sam sendvič, uzeo čašu vina i izašao u hodnik koji je vodio u dvorište. Tu je stajalo još nekoliko ljudi i tiho međusobno razgovaralo. Setio sam se knjige poslednjeg velikog stoika Marka Aurelija „Samome sebi“ i misli koje je ispisivao u pauzi između bitaka. Jedna od njih je glasila: „Potpuno si isti kao i ovi ljudi. Nemoj da se pogordiš“. Nešto me je ipak vuklo da se otarasim ustaljenog načina života. Sve riznice znanja postaju tamnice ako nema provetravanja. Iz razmišljanja me je prenula iznenadna pojava predsednice kluba Ljubice Hadži Pavlović.

„Vidim da uživate u vinu. Pravi izbor. Kadarka. Karmin crvene boje. Intenzivnog mirisa protkanog aromama svežih, zrelih crvenih trešanja. U ustima deluje potpuno zaokruženo, nežno kao svila klizi niz grlo. Ovo je božanska tečnost, dragi moj. Svako razmišljanje treba započeti čulima, davno je tvrdio Bader. Treba prvo dobro osetiti ukus božanske tečnosti od grožđa, treba pustiti da ona lagano klizne niz jezik, jednjak, pa sačekati da se pomeša sa želudačnim sokovima, da se pretvori u telesnu tečnost, da je ponese krv do mozga i tek onda početi razmišljanje. Zapravo ne misliti logično, ustrojeno, ne poimati i ne stvarati apolonske forme, već kliznuti u dionizijsko ludilo života. Treba preko vina spoznati svu energiju bitisanja, sav slad naše egzistencije, posrkati kipući nektar prirode, osetiti se živim u pravom smislu te reči.

„Mislite?“
„Vidim da niste baš očarani predavanjem. Pogled vam se gubi. Steže vas dosada i nelagoda.“
„Vrlo ste proniciljivi, gospođo Hadži Pavlović“.
„Samo sam žena“.
„Ali nikako obična žena. Nikada nisam čuo da jedna dama tako sjajno priča o vinu.“
„Mislim da nas tište slični problemi“.
„Kako to znate?“
„Osećam da vam je svega dosta, najpre rutine života.“
„Zar je to tako očigledno?“
„Vaš pogled govori sve“.
„A kakav je to pogled?“
„Brodolomnika. Pogled čoveka koji se kreće između ničega i ničega. Znate pamtim jedan citat ali ne znam ko je njegov tvorac. Anonim kaže sledeće: „Otkrio sam u simetriji koren dubokog nitkovluka“. Opustite se i popite još koju čašu vina i ne očekujte previše od smaka sveta“.
Posmatrao sam je kako odlazi nazad u salon. Ispio sam kadarku. Vratio pehar na astal i potražio Tomandla.
„Dragi prijatelju, moram da krenem.“
„Kako, zašto?“, zbunio se Mihovil.
„Nešto mi nije dobro. Oprosti!“
„Baš mi je žao. Mislili smo da ostaneš na večeri. Jankulov ima još samo malo“.
„Hvala na svemu. Drugi put. Oprosti još jednom i zbogom!“

Spustio sam se uskim ulicama do plaže na Tamišu. Fenjeri su bacali slabu svetlost. Putnici su počeli da pristižu i pune parobrod. Primetio sam na plaži jednu usamljenu ležaljku. Valjda su čuvari zaboravili da je spakuju. Izvalio sam se i pogledao u nebo. Bilo je zvezdano. Nisam žurio nazad u Beograd. Samo mi je bilo dosta salona. Samoća nakon svega i čudesno lepo nebo nad Pančevom. Obuzela me je neka milina i ravnodušnost. Buka sa parobroda je postajala tiša, a svetlo fenjera slabije. Još su jedino zvezde plamtele kao udaljene žiške. Onda, iznenada, nastupi potpuna tišina i nasta mrkli mrak.