Kraj ljudske vrste će biti takav
da će na koncu umreti od civilizacije.
(Emerson)

Piše: Nemanja Rotar

Briljantna knjiga psihoanalitičara i filozofa Eriha Froma “Imati ili biti” razotkriva niz gorućih problema koji opterećuju i onemogućavaju zdrav život u našim modernim vremenima. From je zapazio da je nakon potonuća Velikih priča o neograničenom napretku, kolektivnoj emancipaciji, blagostanju, materijalnom obilju, ovladavanju prirodom i ostvarenju potpune lične slobode, nastupilo doba praznine, otuđenosti, depresije, agresije i totalnog klimaksa humanizma. Umesto države blagostanja, stvoreno je grandiozno kapitalističko tržište na kome se umesto robe pojavljuju raskomadana tela pomahnitalih takmaca u borbi za prevlast i dominaciju nad sredstvima rada i idejama.

Maligni porast informatcija uslovio je iščeznuće smisla, a sisteme i banke podataka pretvorio u rezervoare gluposti. Samo naizgled je čovek modernog, industrijskog i kibernetskog doba postao slobodan. Ono što proživljava puka je opsena, ili rečeno bodrijarovskim jezikom – savršena simulacija. Ubrzani naučno-tehnološki razvoj probudio je u ljudima jedan opak osećaj svemoći. Počeli smo da želimo sve, počeli smo da gradimo Olimp na temeljima od blata.

Nabujala energija s početka prošlog veka, u vidu snažnih socijalističkih i komunističkih strujanja, ubrzo se pretvorila u razornu mašineriju za likvidaciju. Tako je još jedan humani pokret postao sopstvena parodija.

Da bismo mogli što jasnije razumeti traumu koja je prouzrokovana velikim razočarenjem u metanaracije, potrebno je sagledati njihovu uzvišenost u dostignućima industrijskog i kibernetskog doba. Ako se pažljivo osmotre stvari i valjano povežu niti priče, dobijamao sve same “uzvišene” tvorevine: zaveru elita (multinacionalne kompanije i korporacije, kojima upravlja nekolicina ljudi iz senke, vladaju čitavom planetom), internet mrežu ili famozni sajberspejs u kome se naveliko prostituišu najvrednija ljudska dostignuća po principu klikni dva puta mišem i prozor će ti se otvoriti, uništenje proizvodnje (više se ništa ne proizvodi, već se multiplikuje kao hibridna soja ili klon), projektili na navođenje koji mogu da se ubace u neprijateljski prostor kroz majušni otvor za ventilaciju, super kompjuter koji “dostiže” božanski um, pa otuda i umišljenost modernih stručnjaka kako nije baš tako teško zauzeti mesto Boga. Svet je postao megamašina kojom često upravlja bolesni um. Posledica svega toga je veliko razaranje prirode. Ljudi su postali želeće mašine koje umeju samo da tucaju, jedu, seru i kupuju, najčešće ono što im uopšte ne treba. Većina stanovnika razvijenih zemalja isključivo prati instinkt tržišta. Roba koja se prikaže na reklamnom spotu kupuje se bez razmišljanja. Našim pokretima ne gospodari razum, već nekontrolisani impuls bezrazložnog potraživanja. Korporacije nas zavode svojim sofisticiranim rečnikom da neprestano kupujemo i trošimo, jer samo u tom slučaju život ima smisla. Svaki viši egzistencijalni oblik ili metefizičko isliznuće proglašava se uzaludnom rabotom. Kome je još potreban Bog kada niste u stanju da obezbedite ni vodoinstalatera u nedelju. Sve je minimalizovano, svaka viša instanca porušena, čovek je postao mašina koja želi, koja ne razmišlja, jer ne ume.

From je analizirao u svojoj knjizi nekoliko glavnih obeležja takozvanih neproduktivnih karaktera koji obeležavaju moderno doba. Receptivni i eksploatatorski karakter polaze od premise da se sva dobra i vrednosti nalaze iznvan čoveka. Dok receptivni karakter pokušava da svoju unutrašnju nemoć i kukavičluk savlada time što će savte i uputstva za život tražiti od drugoga, najčešće političkog lidera ili super kompjutera, eksploatatorski karakter svoju slabost nadomešta izrabljivljnjem drugog. Zgrtački karakter svoju neutaživu žeđ za novcem vuče još iz ranog detinjstva kada je zadržavao felkalije u crevima ili uživao u njihovom trenju o osetljive zidove anusa. Ovaj karakter se ističe nenormalnim tvrdičlukom i gramzivošću. Pohlepa je osnovni pokretački modus postojanja. Što je jača pohlepa, sve su veći izgledi za bolji poslovni i društveni uspeh. Međutim, najopsniji od svih je tržišni karakter. To kritično i patološko stanje duha nastaje kada čovek postane roba. Njegova karakterna suština postaje lako promenjljiva, a sve u zavisnosti od zahteva i potreba tržišta na kome se pojedinac pojavljuje. Ljudi koji poseduju tržišni karakter neprestano prate standarde modne piste. Svaki impuls samosvesti i integriteta biva odmah ugušen. Zašto da se trsim i borim, kada mogu da uživam u zemlji izobolja baš ovako glup i dokon?

Sve četiri vrste karaktera su u totalnoj zavadi sa emocijama. Ni kod jednog od njih emotivni život nije razvijen. Samo zjapi praznina i tupost. Umesto osećanja, razabiramo porast cerebralnog, manipulativnog mišljenja. Vazda se ostvaruje racionalan i matematički pristup životu. Emocije mogu da proizvedu bol, bol može da nas uzdrma, uzdrmani i skrhani nikome na tržištu nismo potrebni. Stoga, čemu ljubav, ako može naneti bol? Uostalom, tradicionalni vidovi izražavanja osećanja, u stilu cveće i poezija za draganu, i onako su krajnje deplasirani. Bolje je voditi ljubav preko interneta. Barem ste sigurni da nećete postati zaraženi virusom Side.

Ako ne možemo da volimo drugu osobu, zašto ne biti zaljubljen u kompjuter ili automobil? Zašto ne voleti komade pokućstva, kao televizor recimo? Zašto ne postati nekrofil i erotski uživati u milovanju fino izgačane limarije na sportskom automobilu? Čemu odlazak u prirodu i uživanje u harmoniji kada jedan stereo uređaj proizvodi savršene vibracije. Dodir dobrih slušalica podiže visoko falus, a paljenje i gašenje let dioda izaziva vrhunsku kopulaciju. Dekor u kome uživa današnji urbani nekrofil identičan je scenama opisanim u romanu “Sudar” Džejmsa Grahama Balarda. Na gomili slupanih automobila, leže delovi raskomadanih tela sa duboko usečenom limarijom u sebi, vide se tragovi krvi i kapljice sperme. Čovek je svojim telom obgrlio mašinu, postao jedno s njom.

Dobro došli u zemlju mrtvih stvari! Dobro došli u nekrofilnu budućnost nasilja i pornografije.

Nije li sve oko nas erotizovano, a opet lišeno želje? Čak se vrši nasilje nad samim simbolima. Oni postaju patogeni, nekako truli u samoj svojoj srži. Znaci nam saopštavaju da je nestao prostor scene, oni postaju deo groteske, sastav opscenog. Pa šta su drugo porno filmovi ako ne znak da je nestala iluzija. Evo, ovo je seks i ništa drugo. Nema čarolije, nema onostranog, nema tajne. Zjapi ogoljena stvarnost u kojoj nema simboličke razmene, već se samo pomalja smrt. Smrt koja je erotizovana, smrt nad kojom se milioni potrošača samozadovoljavaju u vidu duge onanije. Moderan život, pogotovu u metropolama, čitaj nekropolama, postao je nekrofilna procesija.

Pošto smo u najkraćim crtama elaborirali neke najbitnije odlike bolesnog društva današnjice, pokušajmo da oslušnemo mudre savete i predloge koje nudi neumorni istraživač beskonačnog u čoveku Erih From.

Prvi korak je najbitniji. Ljudi moraju da raskinu sa modusom imanja, kojim obuhvatamo gore pomenute gnusobe, da bi zakoračili u svet aktivnog i produktivnog bivstvovanja. A to znači prisetiti se svog božanskog porekla i okrenuti se zori našeg postojanja, zlatnom dobu čovečanstva. Moramo biti spremni da se razrešimo i oslobodimo okova iluzije, da materijalizam i pohlepu zamenimo za ideal i duhovno zrenje. Moramo u svesti da proživimo živote velikih učitelja: Isusa, Bude, Konfucija i Sokrata. Moramo prihvatiti činjenicu da ništa izvan čoveka samog ne daje smisao životu. Treba prihvatiti strategiju davanja i delenja, žrtvovanja. Čovečanstvo mora ponovo da voli, istinski, svim snagama. Da se jogunasto zaljubi u život, prebogat različitostima, neizvesnostima, prebogat lepotom. Onom koja izmiče i najvećem umetniku. Bitisanje trba osloboditi nepotrebnih balasta kao što su: idoli, vođe, institucije, klanovi i ideologije. Treba pevladati narcisoidnost, jednodimenzionalnost, dosadu i agresiju. Odvratiti pogled og kopjutera ka lepoti postojanja, sveopštoj harmoniji prirode. Najvišim ciljem života proglasiti potpuni razvitak sebe i ostalih ljudi. Negovati osećaj jedinstva sa svime što je živo. Zauvek napustiti strategije osvajanja, izrabljivanja, silovanja i uništavanja prirode sa kojom treba uspostaviti narušenu aktivnu razmenu. Opirati se birokratskom umu i razarati zabrane duha koje on pred nas postavlja. Osloboditi se teskobe, strahova, raznih frustracija i neuroza obogaćivanjem znanja i svesti o tome da je istinska ljudska sloboda dostižna. Ona nije oličena u samovolji, već u mogućnosti da se bude potpuno svoj, ne u gomili pohlepnih želja, već u prefinjeno uravnoteženoj strukturi koja je sposobna da se svakog časa suoči sa alternativom napretka i pada, života ili smrti. Treba prihvatiti činjenicu da je samo nekoliko ljudi dostiglo savršenstvo u svim pomenutim osobinama, ali bez ambicije “dostizanja cilja”, znajući de je takva ambicija samo još jedan oblik pohlepe i imanja.

Na globalnom, društvenom planu, moramo razbiti svaki vid centralizacije. Ideja selektivnog rasta treba da zameni nekontrolisani rast u praksi. Stvaranje takvih uslova rada i opšte atmosfere u kojoj delotvorni motivi neće biti materijalna dobit već psihičko zadovoljstvo. Ostvarenje uslova u kojima će ljudi doživljavati blaženstvo i radost, a ne zadovoljenje nagona za maksimumom užitka.

From nas stoga poziva da skinemo koprenu sa naših očiju na samom izvoru bića. Osloboditi se Logosa i misliti u slikama, misliti mitski. Biti jedno sa svetom, biti spreman na veliku sintezu. Učiniti svoje znanje produktivnim i večitim, a ne konačnim i neupotrebljivim. Doživeti pravu nepatvorenu sreću večitog i beskonačnog bivstva. To su zadaci koje pred nama postavlja From. To je poziv na nov način trošenja vremena. To je poziv na život u jedinstvenom i velelepnom “Gradu bivstvovanja”.

Pančevo, 2000. Esej iz knjige "U vrtlogu samoće"