Umetnosti, kao ni životu, slabi nisu dorasli.
BLOK

Piše: Nemanja Rotar

Od samog utemeljenja psihoanalize kao metode istraživanja psihičkih procesa kod zdravih i bolesnih, a pogotovo njena primena na umetnost i umetnike, izazvala je razne polemike. Mnogi filozofi, sociolozi i umetnici su osporavali Frojdov pokušaj da svako umetničko delo sagleda kroz neurotičnu ličnost njenog tvorca koji je sve svoje nagone potisnuo u oblast nesvesnog i tako obuzet nagonima ugrađivao u delo sve svoje fantazije, frustracije, strahove i neuroze. Prema Frojdu, umetnici su u znatnoj prednosti u odnosu na ostale ljude, baš zbog svoje sposobnosti da sve unutarnje pobude, smeštene u nesvesnom, projektuju u umetničko delo i na taj način izbegnu neki od bolesnih vidova ispoljavanja neuroza. Umetniku je umetnost spas od psihičkog poremećenja, a njegov talenat više zaštita od bolesti nego sama bolest. Umetničko stvaranje polazi iz oblasti nesvesnog, ali umetnik je tokom čitavog procesa nastajanja dela svestan svakog svog postupka. Kroz svoju tehniku stvaranja, on fantaziji, ma kakva ona bila, daje legitimitet i ovaploćuje nešto tajanstveno, što bismo kod običnog čoveka nazvali simptomima duševne poremećenosti. Veoma je tanka linija između genijalnosti i bolesti. Prema ekstremnoj struji u psihoanalitičkoj estetici, Šekspir i Dostojevski nisu postali zločinci samo zato što su projektovali svoj ubilački nagon u fiktivne likove koje su sami stvorili. Prema Oto Ranku umetnik je histerik, a prema drugim istraživačima, paranoik koji je sklon da svoje ,,Ja” prenese u ,,Ti”, u Drugo, ,,spoljašnje”. ,,Umetniku je potrebno da prvo razbije čudovište u svojoj podsvesti, da bi izbegao da se stopi sa njim, a potom dolazi do uzvišenog položaja,” kaže Akile Bonito Oliva u svojoj knjizi ,,Priručnik za letenje”.

San je, takođe, veoma važan činilac u procesu stvaranja umetničkog dela. Aleksandar Rakezić je upravo svoje najbolje stripove nacrtao pod uticajem hipnagogičkog stanja svesti, koje nastaje na prelazu sna i jave. Dakle, na onoj tananoj međi kada nismo ni sasvim budni ali nismo ni potpuno utonuli u san. Pokušaj da se kristalizuju i prenesu ova iskustva često rađa zanimljivo umetničko delo. Umetnici neprestano istražuju najskrovitije delove uma i prenose iskustva kroz delo, na neki način vršeći katarzu svoje duše. Naravno, nije svaki umetnik bolesnik, ,,duševna bolest je u svakom slučaju bez ikakve važnosti za umetničko stvaranje ako po njenom pojavljivanju ne dođe ni do kakve promene stila ili slike sveta kod umetnika”, piše Arnold Hauzer. Unutrašnji sadržaj je kod umetnika bogat i raznovrstan, a na koji način će on biti realizovan, odnosno, ovaploćen, zavisi ne samo od njegove ličnosti već i od mnogih socioloških faktora. Ipak, umetnik mora posedovati arhetipski um, kako je to Kant naznačio, da bi mogao sagledati svet stvari po sebi u celosti. On se izvija preko granice onostranog i donosi nam vatru od bogova, baš kao Prometej, osvetljavajući mračnu svakodnevnicu. Bez umetnosti bi bilo sve siromašnije, bilo da ona potiče od individualnog ili kolektivno nesvesnog. Psihoanaliza je, bez obzira na mnoga osporavanja, pokazala da između umetničkog dela i autora postoji niz neraskidivih veza. Nadamo se, da u samom delu ostaje, ono najbolje i najplemenitije od umetnika. Od toga će u mnogome zavisiti naša percepcija umetničkog dela, ne kao tamne bolesne mrlje već kao nejlepše svetlosti.

1998.