Piše: Nemanja Rotar
Prolazeći pored stare Fajfertove pivare, nakon dvonedeljnog odsustvovanja iz Pančeva, spazim natpis na jednom od ulaza:
„Putujuće pozorište Laterna Magika vam predstavlja: Dramski komad u tri čina Lavirint“.
U prvom trenutku pomislim da je u pitanju šala. Ko je mogao da za kratko vreme osposobi unutrašnjost pivare tako dobro da se u njoj mogu održavati predstave? Ipak, nešto me je ponukalo da promolim nos i osmotrim situaciju.
Preda mnom se ukazao uređen hodnik sa crvenim tepihom, koji me je podsetio na Holivud i dodelu Oskara. Razgledam pažljivo svaki detalj, ali osećam da mi pored sve te enterijerske raskoši nešto nedostaje. Ljudi, naravno, pomislih. Hitro krenem prema izlazu, ali se baš u tom času velika vrata zalupe. Pokušavam da cimanjem oslobodim sebi prolaz, ali ne uspevam. Vidno uplašen, vičem besmislice: „prestanite da se šalite! Dosta je igranja!“. Niko se ne odaziva niti bilo kakvim znakom daje do znanja da postoji.
Odlučno krećem prema drugom kraju hodnika i otvaram vrata. Velika pozorišna dvorana iskrsnu pred mojim očima. Naravno, prazna. Viknem i tu nekoliko puta da me puste na ulicu, ali se niko ne odazva.
Popnem se na praznu pozornicu i razmaknem zavesu. Ugledam stepenište i uputim se ka vrhu. Uđem u prostoriju, u kojoj, presrećan, ugledam čoveka. Sedeo je na stilskoj fotelji, prekrštenih nogu i pušio tompus. Moja pojava ga nije uzbudila.
„Dobro veče, gospodine Rotar. Čekali smo vas, predstava samo što nije počela“.
„Gluposti“, kažem, „pa u dvorani nema nikoga, a ni ispred ulaza. I gde su glumci, na kraju krajeva?“
„Ne brinite! Glavni glumac je tu. A što se publike tiče, ona će vremenom pristignuti, nadam se“.
Dok je to izgovarao, ugasio je tompus u kristalnoj pepeljari.
„Ne vidim nigde vašeg glavnog glumca“, kažem ljutito.
„To ste vi, gospodine.“
„Molim vas da odmah prestanete sa ovom neslanom šalom.
„Hoću da me pustite napolje. Ako ljudi naiđu, možda ću se i vratiti, ali u ovako sablasnoj atmosferi, nemam nameru da ostanem.“
„Više ne možete da izađete. Niko nije video da ste ovamo ušli, a i da jeste, za njega je ovo i dalje samo oronula zgrada pivare. Naravno da postoji izlaz i iz ove situacije. Samo on nije tako jednostavan“.
„Prihvatam sve, samo me pustite napolje“.
Čovek ustaje i prilazi mi. Nudi mi blok i olovku.
„Igraćemo jednu igru. Ona se zove „Lavirint“ i traje tačno do onoga trenutka kada vi iz njega pronađete izlaz“.
„Sjajno“, kažem ironično, „nikada nisam igrao tako nešto.“
„Vreme je, mladiću, da počnete, jer kako babe kažu, život prođe očas posla“.
„To mi je jasno. A sada pravila.“
„Pred vama je lavirint od mnoštva soba. U svakoj od njih nalazi se po neka prepreka, a njeno rešenje je ključ za otvaranje vrata, zapravo, prolazak iz jedne prostorije u drugu. Vidite, vi nećete morati da se mučite oko toga koji je put pravi, već kako hoditi njime i kako savladati prepreku. Svako rešenje morate zabeležiti u blok koji sam vam dao. Takođe, morate napisati priču o vašem iskustvu ovde“.
„Imamo samo jedno pitanje: Zašto baš ja?“
„To nije slučajno. Kroz ovaj lavirint prošli su svi oni koji su bili željni publike.“
„A otkuda vama ideja da sam željan publike?“
„Ne pravite se naivni, pa vi pišete, zar ne?“
„Znači, kada budem prošao kroz lavirint, biću slobodan i imaću publiku?“
„Da ćete izaći odavde ako rešite sve zagonetke, to je sigurno, ali što se publike tiče, to sve zavisi od toga kako vam uspe priča.“
Dok sam posmatrao sagovornika, činilo mi se da snevam jer sam jedino na taj način uspevao da sebi rastumačim čudesan splet okolnosti u kom sam se obreo.
Čovek je otvorio jedna vrata i pokazao mi rukom da produžim u narednu prostoriju. Poslušao sam ga i ušao sobu niske tavanice sa troje vrata. Zidovi su bili prekriveni policama krcatim knjigama.Uzimam cedulju sa stočića na sredini prostorije i čitam sledeću poruku: „Pronađi knjigu Umberta Eka „Ime ruže“ i iz nje zapiši u blok tri podvučene rečenice na stotoj stranici.
Tražim po policama knjigu i mislim kako ovo i nije tako težak posao. Ako sve prepreke budu kao ova, eto mene vrlo brzo na izlazu.
Pronalazim knjigu, zapisujem podvučene rečenice i jedna od vrata se otvaraju.
Stigoh na prag sobe iz koje je dopiralo svetlo, prilično slabo šunjajući se zidom iza stuba koji je služio kao desni dovratnik i provirih u sobu. Nije bilo nikoga. Na stolu je stajala neka vrsta svetiljke i jedva ispuštala kad. Pored svetiljke pronalazim sledeću poruku:

„Moj oče moj oče, zar ne čuješ ti:
šapće i mami me vilenjak zli!
O, smiri se, dete; kroz čestar suv
to šumi i huji ponoćni ćuv“.

Čujem kako reči odzvanjaju sobom. Pokušavam da povežem Eka i Getea, odnosno, razmišljam zašto baš njih dvojica i hoće li sve prepreke biti iz literature. Volim da čitam ali ipak nisam toliko pročitao da bih mogao mirne duše da nastavim dalje. Šta će se dogoditi ako ne uspem da odgovorim na pitanje? Hoću li večito ostati zatočen u lavirintu? A šta je lavirint, ako ne biblioteka, kako je to jedanputa rekao Borhes.
Pribrao sam se i ušao u sledeću sobu. Na stolu je stajala cedulja.
„Postoji puno soba, ali ova ti može biti i poslednja ukoliko zapišeš magičnu reč koja sva vrata otvara, zbog koje si ovde dospeo i zbog koje sve ove knjige postoje. Pusti publiku da uđe“.
Razmišljam samo nekoliko trenutaka, a onda urezujem tvoje ime, čitaoče.
Vrata se otvaraju!

 (Priča iz zbirke „Katalog čitalaca“, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1996. Revisited)