Piše: Blažo Davidović
A ti si pička katolička sa pedeset i pet sakramenata i spremno oblačiš nove tanga gaćice prije odlaska na nedjeljnu misu u Crkvi svetog Ništavila, jebizona faca jaka sa splitskog Mertojaka koju u očaj baca nemirna memorija i nepokoreni duh vespe sa Zvončaca. I mirisa tamarisa. Produženi makjato. U plastiku. Za ponit. Dobro si to skužila: svaka ženska u suknjici na vespi ima najbolja bedra na svijetu. Ja sam vjerovatno jedini majmun koji je vespu kupio da bi ti mogla pokazivat guzice. Nije nas išlo, reći ćeš, sve je bilo protiv nas. Rekla si mi da sam u duši starac koji hrani golubove, drkelji o šovinizmu i svršava na tvoje sise. A tog dana svemir se nije pomakao iako su ptice lajale, a vjetar padao, Goja je desetak minuta prije donio škampe i otišao kod one male čupavice.
Rekla si da ti ga gurnem i da tako ostanem. Da se ne mičem. Spojeni, mi smo jedno, Isuse, Joko Ono i John Lennon, goli, sami i nedoklani. Ubit ćemo rat tako. Ukrutio se, jasno, vibrirao, a ti bi komentirala: Miran, miran budi!
Tko zna koliko smo mirovali tako. Dobro mi nisi naplatila boravišnu taksu.
Mom kurcu davala si različita imena. Veli Jože, Šegrt Hlapić, Tvrtko, Pišo Padavičar, Kojak, Karlo Veliki, Mali mišić… U početku mi je to bilo simpatično, iako sam odmah posumnjao da je to politički korektno. Rade li druge žene to? Šta će ti ime? Naguzi se anonimno.
Kad sam ti one kišne večeri pijan mlatio kurcem po prozorskom staklu auta, negdje na Marjanu, protestirajući jer si njega krstila sa Mali Mrav, ti si otvorila prozor i halapljivo dobacila: Bježi pišo s prozora!
Nije nas išlo, reći ćeš, sve je bilo protiv nas. Učio sam te o nacionalnom identitetu, o kritičnoj masi i psihologiji gomile, rekao sam ti da je nacija sve i ništa, umno si slušala i ništa shvaćala nisi.
Ubili smo rat. Ranili smo ga na Zvončacu, tu ga zarobili i haubicama i ruskim samohotkama dotukli na plaži u Pisku. Miris bržole u sumrak. Od tvojih bradavica do horizonta, ničega nije bilo.
Ni ribara, ni jedrilice, ni oblaka, nije bilo valova, nije bilo vremena za njih, nije bilo plavo, ni žuto, mislim da nije bilo boja, čak ni one pariško plave od Milke Babović, nije nas išlo, reći ćeš, sve je bilo protiv nas.
Bježi pišo s prozora. Nema zaborava, to je kazna.
radio gornji grad 
