Piše: Blažo Davidović
Gledam u vrhove tajnovitih brda. Turci im nisu mogli ništa. Koliko divljih svinja tu su pobili junaci lovačkih organizacija? Koliko je vojvoda i serdara tamo, između dva bora, zadiglo haljinu zalutaloj đevojci i lagalo je velikim riječima? Ono, kad im se već digne, a još ga nisu stavili, tad su najelokventniji.
Gledam u vrhove kako čeprkaju po nebu. Prehladio sam se, pijem čaj od nane. Sam skuhao, sam pijem, sam umirem, jebemese.
Nešto bih donirao,neki svoj organ, ako mogu nekome pomoći. Razmišljam o tome i slinim, kašljem i šmrćem. Srce mi je na izdisaju, mislim da imam aritmiju, a i često me nešto punta u srce i mislim da je kraj. Moj mozak nije normalan i ne mogu ga donirati, doktori bi me odbili sa gnušanjem.
Sa rukama ne znam ništa raditi, tko bi dobio moje ruke, najebo bi. Noge su mi krive, premda pohotne, slabo vidim, a na jedno uho ne čujem 30 posto.
Nešto bih donirao. Nešto moram. Imam neku žlijezdu na vratu, pa bih zadržao taj nedoklani vrat iz pristojnosti. Pupak mi je jebizon, njega bih mogao donirati, ali kome još treba pupak? Život bez pupka je moguć. Bubreg, hm? Pored ovoliko alkohola, hm?
Ubacim rakiju od dunje u čaj.
Mislim da će vrhovi brda zaplesati sa nekim oblakom. Kad tad.
Uzmem krpu na kojoj piše “Moja kuhinja” i istresem slinu u nju, pa je zamotanu prebacim preko koljena. Skojevka će me ubiti i zakopati u vrtu.
Dodirni mi koljena.
Doniraj mi, daj ti meni doniraj tvoje grudi. Marelice.
Da ih ljubim i odplešem u vječnost.
radio gornji grad 
