Piše: Dragan Bogutović

ANTOLOGIJSKA poema “Lament nad Beogradom” Miloša Crnjanskog — na sedam jezika — i nekoliko desetina reprodukcija sjajnih slika i crteža Mome Kapora, skladno su se uklopili u raskošnu knjigu koju je objavio “Tanesi”. Delo za dvostruko uživanje, za duh i za oko.

Svoje poslednje pesničko delo Crnjanski je ispisao za nekoliko dana, u emigraciji 1956. godine, odmarajući se na jednoj londonskoj plaži. Napominjući da je “Lament” nastao u raspoloženju koje je prethodilo tezama iznetim u “Romanu u Londonu”, veliki pisac je kasnije objasnio:

— Subotom i nedeljom odlazio sam u mestašce na obali Kuden-bič. Tu, kraj mora, razmišljao sam o povratku u zemlju. Moj “Konak” je već publikovan u domovini, ali sam i dalje strahovao. Emigrantska štampa me je napadala govoreći, pored ostalog, da je “Konak” finansiran od Udbe. Žudeći za Beogradom, napisao sam ovu poemu. To je razmišljanje o životu koji je moj, a nije onakav kakvog sam želeo… Moja poezija je kao grafikon, kao barometar moga života: taj barometar pada, od ushićenja, patriotske egzaltacije, živa mog života se spušta ka boli i, najzad, labudovoj pesmi: “Itaka”, “Stražilovo”, “Serbija”, “Lament nad Beogradom”, finito!, Četiri čina jednog života. Teatar: spustite zavesu! “Lament” je predosećanje kraja: tu nema ni traga mladosti, melanholija je uzela maha i bilo bi smešno kada bih nastavio da pišem poeziju.

Poema je, međutim, dugo bila u rukopisu sve dok je 1962. nije predao prijatelju i pesniku Dragoljubu Aćimoviću da je objavi kao bibliofilsko izdanje u Johanesburgu, gde je ovaj živeo. Nekako u to vreme pitali su ga: zašto “Lament”? Odgovorio je: “Zato što sam uvek hteo da živim u Beogradu… a živeo sam dugo, svugde, potucao se svuda, pa — kad zalelečem, daleko… naiđe mi Beograd koji me teši, sa svim mojim prijateljima, varoš koja mi govori utehu… pa sam “Lament” i pisao razgovarajući s Beogradom i misleći uvek na njega! A žena mi se uvek smeje kad joj kažem: ja sam tebe uzeo samo zato što sam te našao u Beogradu! Jer ja sam, tada, došao iz nekadašnje Austrije, preko Beograda, i nju sam našao…”.

Iz duže prepiske Crnjanskog i Aćimovića može se videti koliko je velikom piscu bilo stalo da poema izađe bez ijedne jedine greške. Kada mu je prijatelj poslao štampani tekst na reviziju, Crnjanski je, konstatujući da su izostavljene čitave dve strofe, pomalo ljutito pitao: “Šta je to sa vama? Zaljubljeni?” “Lament” je najzad izašao u 75 primeraka, pesnik je bio veoma zadovoljan, uz primedbu da nedostaju dve zapete. Nekoliko primeraka poslao je u Beograd, gde je poema naišla na veliki odjek među kritičarima i u kulturnoj javnosti.

Izvesno vreme 70-godišnji Crnjanski, ljut i ogorčen što mu SKZ ne isplaćuje dogovoreni honorar (1,8 miliona dinara) za “Seobe”, nikome nije davao prava da u Srbiji objavljuje njegova dela, iako je u Londonu jedva sastavljao kraj s krajem. Tako je odbio i molbu tada mladog pesnika i urednika u “Prosveti” Stevana Raičkovića da mu ova kuća u jednoj knjizi štampa sve tri njegove poeme. Kasnije, kada su računi izmireni, Crnjanski je prihvatio ponudu i u pismu Raičkoviću tražio da tekst bude objavljen latinicom zbog dosta stranih reči. A “kod nas su štamparske greške besmrtne, kao i stenice”. Poema “Lament nad Beogradom” kasnije je vrlo brzo ušla među klasična dela srpske književnosti.

I Momo Kapor ima sliku sa istim melanholičnim naslovom “Lament nad Beogradom” koja je na naslovnoj strani knjige. Neumorno je slikao tvrđave na Kalemegdanu, Adu, Hram Svetog Save, Sabornu crkvu i, naravno, prelepe i šarmantne Beograđanke. Na grafici “Beograđanka” rukom je ovo napisao: “Beograd ne voli da se slika. Mrzi ga da pozira. Mrda se. Ne ispada lepo na fotografijama, i uvek liči na neko drugo mesto. Nije to Pariz, koji ume da se mazi sa slikarima. Ni London, koji zna da se umiljava fotografima. Ni Rim, što se kiti suvenirima. Ni Beč, zgodan da se ugravira u pepeljaru. Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama. Ni Berlin, od koga mogu da se naprave divni privesci za ključeve. Ni Budimpešta, koja voli da bude naslikana iznova na šarenim tanjirima ispod pilećeg paprikaša”.

Istoričar umetnosti Nikola Kusovac podseća da su Kaporove izložbe slika i crteža pre mogle da se vide u Njujorku, Bostonu, Parizu, Ženevi, Karakasu, Briselu, Udinama, Ljubljani i Zagrebu nego u Beogradu i Srbiji. Tako se dogodilo da je prvu veću samostalnu izložbu slika i crteža priredio u voljenom gradu tek 1992., tri decenije pošto je stekao diplomu slikara u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.

— Snaga i ubedljivost kojom je Kapor na njemu svojstven način, njegovom razgibanom crtačkom arabeskom, izborom motiva, građenjem atmosfere, korišćenjem lokalnog tona, iskazivao svoje iskreno oduševljenje i duboko razumevanje složenog stvaralačkog mehanizma starih majstora koje je voleo i cenio, u prvom redu Leonarda, Rebranta i Velaskeza, ali jednako i Redona, Knopfa i Pikasa, smeštaju u samo jezgro vrednosti njegovog ukupnog slikarskog dela. To su one vrednosti zbog kojih nikako ne smemo dozvoliti da se u odnosu na njegovo slikarstvo napravi greška koja je svojevremeno napravljena u odnosu na slikarstvo Đure Jakšića — kaže Kusovac.

Na književnom matineu priređenom 13. oktobra 1974. godine u 11 časova u Narodnom pozorištu, prvi i poslednji put okupili su se sve sami velikani srpske književnosti, reprezentacija pera kakva se više nikada neće ponoviti. Učestvovali su: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Meša Selimović, Branko Ćopić, Vasko Popa i Stevan Raičković. U krcatoj sali, u potpunoj tišini, Crnjanski je već u poodmaklim godinama, promuklim glasom, naizmenično sa prvakinjom pozorišta Ksenijom Jovanović, govorio “Lament nad Beogradom”. Tri godine kasnije, u sumrak snežnog dana, sahranjen je u Aleji velikana, uz recitovanje “Lamenta”:

A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.