Ako je pojam rocke’n”rolla nesto sto podrazumeva prepotenciju, samohvalisavost ili samoterapiju slavom i popularnoscu – jedino je sigorno da je, pokojni Milan Mladenovic bio antiteza tom i takvom rock’n’rollu. Citava njegova muzicka i umetnicka karijera nijednog casa nije se oslanjala na one elemente koji bi drugima bili lepak; svesno bezeci od ljigave komercijalne forme, uveren da u hermeticnosti svojih tekstova postoji itekako prostora za njihovo upijanje i razumevanje, ubedljiv u licnoj hrabrosti da pomeri granice ukusa — Milan je vise od decenije i po bio merna jedinica rock’n’roll Beograda, ciju je karizmu s lakocom prenosio diljem bivse Jugoslavije.

U ova ratna vremena kad je trebalo imati snage protiv ludila, ne danas, vec na samom pocetku – Mladenovic nije oklevao; bio je jedan od retkih beogradskih rokera koji se otvoreno stavio na stranu morala i savesti; bio je jedan od organizatora Rimtutituki i jedan od nosilaca pesme Mir, brate, mir koja mu je, ironijom sudbine, postala neka vrsta oprostaja u trenutku rastanka.

Skoknuo je do Brazila da bi se u prolece prosle godine (1994.) na velika vrata vratio u svoj grad ali ne i svoju drzavu. Rodjen u Zagrebu, a odrastao izmedju ostalog i u Sarajevu, covek koji je bio merna jedinca rock’n’roll Beograda u svom poslednjem intervjuu je rekao “Ne smatram sadasnju Jugoslaviju svojom domovinom, moja domovina je nestala!”

Bend je bio na letnjoj turneji po moru. Milan nije dosao na gitarijadu u Zajecaru.

Ostavio je za sobom gomilu ploca koje danas nisu samo svedocanstvo o jednom neponovljivom talentu, vec o jednoj nepotkupljivoj karijeri koja se na ovim prostorima ne srece cesto.

(Tekst objavljen u okviru ankete”100 najznačajni ličnosti SFRJ”, izvor: Tačno.net)