I

– Znate da ne volim psovke, Arči – zvonio mu je i dalje Žanetin glas u ušima. A on je voleo da psuje, kao i njegov otac, pokojni ribar iz obližnjeg sela, da kaže “more je kurva” ili “jebem ti vetrove”, ali to za njega nisu bile psovke već obične bretonske poštapalice. Ali nije samo psovao Žanetin verenik, Arno d’ Kerzak, mornarički oficir u službi u gradu-garnizonu Sen-Malo, znao je ponekad da kaže i da je čovek kao brodski kompas – da se okreće oko svoje ose, da vidi sve oko sebe, ali da je slep za dubinu, posebno za visine. Žanet je volela da ga takvog čuje i zbog toga ga je, čini mu se, i stezala tako jako onog dana kad su se upoznali i plesali na oficirskom balu, jesenas u Brestu.

Sedeo je te subotnje večeri, 6. marta 1770. godine, na gradskom bedemu i čistio pušku, mada kao starešina to nije morao. Njegovo moderno oficirsko oružje bez bajoneta – MQ 11 “mousqueton français” – proizvedeno u fabrici oružja u Tilu, a koje je zadužio još u Brestu po završetku mornaričke akademije, nikom u ruke nije davao. Znao je, ona je njegov najbolji prijatelj.
Čisteći je, gle, mislio je na Žanet, na njihov sutrašnji susret, na ručak u maloj, a urednoj i skockanoj kući njenog oca u obližnjem primorskom mestu Sen-Servan. U džepu grube oficirske bluze žuljala ga je dozvola za sutrašnji izlazak, uredno potpisana i pečatirana od Admirala, gospodina Olivijea Martana, zapovednika garnizona Sen-Malo.

II

Ručak je bio baš po njegovoj želji:

– predjelo: bretonske galete sa šunkom, šampinjonima, prženim lukom, slaninom i sirom
– pržena riba u sosu od maslinovog ulja, đumbira i peršuna
– “koign-amann”, bretonski kolač Žanetine majke
– belo vino, služeno iz srebrnog krčaga Žanetine bake, gospođe D’ Pjer

Kao gost pazio je da se nigde ne saplete, da se ne zbuni oko kvake na vratima, da ponuđenu čašu popije na iskap. Pio je previše, a govorio tako malo da su mu se usta lepila od ćutanja.
Kočija za Sen-Malo je polazila svakog dana tačno u četiri sata posle podne, ispred crkve. Arno je zakasnio. Zastideo se da pozove Žanetinog oca da ga poveze zapregom do kasarne, pa je krenuo peške, polako, sve misleći da ga sreća uvek prati. Sve bliži, a ubeđen da ne kasni, smejao se gradskoj legendi o engleskim dogama, a nikad ih video nije, koje čuvaju garnizon od gusara i lokalnih lopova i koje svake večeri po zalasku sunca izlaze na gradske zidine, već šest vekova, izgladnele i dresirane da ubiju. Kažu, njih dvadeset i četiri odlaze u sumrak navođene zvonjavom sa kule i vraćaju se u zoru, pozvane trubom – policijski čas koji niko ne remeti od pamtiveka.
Stigavši do garnizona, a ipak kasnivši da se pojavi na kapiji, Arno je odlučio da se penje po zidinima – ne bi mu bio prvi put. Govorio je: najbrži sam-jesam-nisam…
I tako su se, neosetno, Arnove reči ulivale u bretonsko sećanje.

Višak adrenalina je od njega načinio zver, penjao se vešto i odlučno. Preskočivši zidine čuo je zvonjavu sa kule.

III

Nema dima iz prazne puške, mislio je. Bio je ljut Admiral, gospodin Olivije Martan, zapovednik garnizona Sen-Malo, što ga bude tako rano. Brijao se brzim, nervoznim pokretima. Tako je stajao pred ogledalom krijući zebnju i taj neobjašnjivi strah. Žbiri su mu preneli da u gradu vlada bunt među mornarima, sve zbog tog oficira, noćas od pasa rastrgnutog na zidinama.
Kažu, ubijte pse!

– Pa kako, već šest vekova su tu!? – pitao se Admiral. Prišao je stolu – gledao ga netremice, obnevideo – i potpisao naredbu. Otrovaće pse – odlučio je.

– Jebem ti bretonske vetrove koji me doneše ovde – rekao je zavalivši se u stolicu. Napunio je lulu ljutim provincijskim duvanom, povukao dva dima od kojih mu zasuziše kratkovide oči, pa je zaurlao niz dugi, kameni hodnik:

– Donesite mi kalvados, majku vam seljačku..!

Džepni sat od tada nosi zaustavljen u vreme Arnove smrti.

IV

Proveo sam nekoliko dana u gradu Sen-Malo. U sumrak zvoni sa kule, pred zoru se čuje truba.

(maj 2013.)