STRAH ODVEZIVANJA

Verovati nekome je glupo i apsolutno neophodno. Da bi se osećao kao Aleksandar Makedonski, dovoljno je da presečeš čvor na pertlama koje ne možeš da odvežeš. Pol nebitan.
Isukali smo nerazumevanje iz korica, još uvek krvavo od zadnjeg okršaja i proždiremo se sitnim očima. Da na jastuku čeka spisak reči korištenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bi sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude.
Najbolje društveno uređenje je po azbučnom redu. Na fizičkom po visini.
Nikad mi neće biti jasno to donošenje doručka u krevet, beži bre, moram da piškim i da se umijem. Sranje je kad ustanoviš da je neko nula, a već si se množio sa njim.
Sebi kažem na svakih minut, dva: “Ups, deža vi”, a podsvest dobaci: “Nije to deža vi, nego vodiš jezivo dosadan život sa identičnim radnjama.”
Recite nekome da ga volite, jer je život kratak. Ali to mu recite na nemačkom, vičući, jer je život, takođe, strašan i zbunjujuć.
Ćutim glasne stvari pokeraškim pogledom.