Uostalom, jučer sam se skinuo gol i pogledao u ogledalo. Imao me kolap uvatit. Mali mi je, jebateled, sve je manji. Imam malog pišu. U redu, starost kad dođe, smanjujemo se, znam to, učio sam, ali mora li mi se kurac smanjit do tih sramotnih dimenzija ? I jaja su mi do poda. Strašno, strašno. Dobro nisam infarkt dobio. A jadan stoji nekako, smežuran, nikakav, ko prosjak iz nekih ruskih novela.

Strašno mi je teško. Ta me spoznaja ubila. Tim tempom, za po godine pišu neću ni imati. Pa ne mogu ja cili život na mozak ići, jebatepatak, umorija san se, bez džipa, bez funkcije, bez rolexa, sad još i bez piše, ima li Boga, ima li Boga?

Ruku na srce, nikad nisam bio frustriran porno – dimenzijama, ja jebem tako da mi se živo jebe kako će jebanje ispast.
Vrijeme, o da, vrijeme je nevrijeme, anatomija, biologija i priroda, one su ubačene, to je svojevrsna peta kolona.

Gledam u to sretno i živahno pleme, golišavo i snalažljivo. Ona u smiješnoj pidžami stavlja kavu na stol, sjedne na kauč pa zapali cigaretu.
Šutimo.

Ustanem i poljubim je u samo jedan obraz, ne sićam se koji, ali čvrsto mi se usne zalijepe za njeno lice.
– Živila mi petsto pedeset hiljada tisuća godina!
Izvadim iz džepa čikolatu i kutiju duvana. Ka, za poklon.
– Moga si šteku kupit. Od koga je, dobro je.
– Sretan ti rođendan, drugarice!
– Aj ne seri ! Makni ove gole divljake sa televizije.
– Vrtim, vrtim….Vamo ti je Nikolić, tu neki duhovni izazovi, religija i ta sranja.
– Ja neću popa, jes čuja?
– Ne govori se o smrti za rođendan.
– I da si pazija na maloga, ako partin brzo.
– Ma oću, oću ! Osamdeset i dvi, skojevka, vozi dalje, šta ću ja bez tebe?
Malo šutimo i ja iskoristim za vedrije teme.
– Pa ćeš napravit one oblatne, a? Ono sa orasima, čikolatom, suvice, šta ja znan, tako to, a? Lani je to ispalo super, da san ekipi i pjevali su Oj Kozaro, Kozaro, širi svoje grane…
– Jel?
– Je!
– A zašto su pivali?
– Pa, ja reka da je to dar od tebe, da imaš rođendan, pa su zapivali tebi u čast.
– Kozaru?
– Aha.
Svanulo je, mrak se negdje sakrio, odmilio u neke mistične procijepe jebene zemaljske kore. Kao, ono, zemlja se okreće.
Izađem vani i udahnem, pa se sjetim: bogtejebo, sad je nekima tek počela noć.
Ko ih jebe, crkli dabogda u sred noći.
Usisam Bond u pluća i bacim pogled na policu sa pićem u plavom salonu.
Ništa ne fali.
U ništavilu ništa ne fali.