Piše: Blažo Davidović

Nije mi neka atmosfera, pravo da ti kažem – velim dok uzimam čikaru kave i prinosim nevinom licu. U najsmiješnijoj pidžami na svijetu ona šuti. Nekad je šutnja prava pomutnja, to su situacije kad riječi ne izlaze jer se boje ušiju, tišina im prija, a govor zamara, jer je sve već izgovoreno, sve napisano, mi samo čekamo na ukop.
– Nije mi neko ozračje jutros – ponovim.
– Asti… Olalala… Hrvatina! Sad ću te čipat pepeljarom u glavu!
– Majko ?
– Da ozračje! Ozračila te dabogda bebola ako to jopet spomeneš!
– Ebola, bogati, nije bebola. Atmosfera, ozračje, sve isto… To je to. Štimung, ka… Nije mi neki štimung.
– Mi u Splitu, u Dalmaciji nismo govorili nikad ozračje, jebalo ih ozračje!
Umoči keks u kavu. Kažem da ju je pozdravila Boba, Dada, Silvana, Beti i nastavim nizati.
– Boba susida?
– Aha.
– Lipo, ajd… A Beti?
– Beti, Bogati…
– Uvik mi je bila draga i cila njena familija. Ta se spasila šta je pobigla od tebe. Oma joj je krenulo nabolje.
– Kupit ću ti danas kutiju keksi. Za močit u kavu. Imaš još dva.
– Dosta mi je dva.
– Hm…. Pa dobro, šta je sad?
– Ti branitelji, u šatoru, znaš, ispred Vlade u Zagrebu, digli su mi živce.
– U tvojim godinama, ajd bogati, šta ne gledaš serije? Pusti to. Šatorkracija, desničarski foklor, izborni cirkus.
– Ja bi se, da sam sad tamo, pored toliko branitelja osjećala napadnuto.
Ispraznim pepeljaru i podignem gaće. Smršavio sam. Izgledam pohotno, garant.
– I sad, pazi bande, noćas bila Bitka na Neretvi, znaš, ne znan koja televizija, nisan gledala znak, ma dobro, gledala san sto puta, ali mirita to uvik pogledat… I ona slika, kad četnici idu na konjima, strašni su, grubo pivaju i jeza te uvati…
– Znaš sve to napamet.
– Je, slistili smo ih. Sve smo ih potaracali.
– Nešto je i preteklo, vrime je pokazalo.
– Ma je, oš mučat sekund da ti kažem? Prikinilo film! Moš mislit? Čovik ostane ka pizda. Pustili Nikolića, nešto oko plina, dabogda se plinom ugušili svi! Moš to na komputeru nać pa mi donit ovdi?
Uzmem laptop i stavim ga na muda, vrtim, vrtim, nađem samo englesku verziju:
– Oćeš ono kad Ljubiša ždere iz konzerve, kod onih grobova, a ovi pivaju ” telefonske žice bruje”? Jel to?
– Boris Dvornik ždere konzervu.
– Ljubiša!
– Daj ovamo da vidim… Kako si mi prikinili u po noći, stoka jedna…. E to, to… Nema na naši jezik?
– Ima, ali tu se spominje ozračje, bolje ti je na engleski, ionako svaki dijalog pivaš ka slavuj…. Jedva sam i ovo naša, gomila je toga na netu, slušaj, gledaj, iden ja….
– A je, je… Ljubiša ždere. Ajd ti sad. Kupi dvi glavice kupusa. Dat će ti možda i džabe, izgledaš ka da si iz kupusa izaša.
Partizani, crni vrazi…
Moči ona keks u kavu.
Sve su ih potaracali, slistili do jednoga.
Pomislim, spuštajući se niz skaline: pa da, svaki dan započinje bitkom.