…Š e j l a

 

Zazimjele sarajevske noći… duge… neprespavane

gorke k’o pelin

ishlapjele su…

Banuo je zadihali sabah k’o na dugom putovanju stari voz

nahrupio k’o prvi snijeg na Jahorinu

osvanuo k’o rumen dan – poljubac za Osmi mart

dragoj majci… dugo godina voljenoj ženi.

Zapamćena lica iz podruma… reportera,

novinara s stranih televizijskih kanala

razilaze se bez priče u magli:

k’o žuti vosak rastopljena sunca,

k’o otjerani aveti s preplašenih lica sirotinje.

Šejla… nakon toliko zasanjanih januara

s usana mi pada tvoje ime… zanoćilo tu

u svilenom predjelu mehka muška srca.

Svih ovih hefti priviđa mi se,

ustajem… kontam… navratit ćeš jednom.

Upast k’o nekada na žurkama

u tijesnim stanovima na Igmanu… Ilidži.

Rat je proš’o… noći su počele biti blage,

a tebe još nema…

Svaki sahat k’o u navici odškrinem prozor –

al’ ništa… ništa ne dolazi…

ni neka u ljutnji po komšijnoj ‘ćerci poručena

(za prvu godišnjicu braka) pokidana srebrena narukvica,

burma, crvene minđuše od rahmetli nane…

… čaršija mrtva bez tvojih koraka

polahko zamire k’o uvenuli mirisi đulistana…

Još me jedino zatekne tvoja mahrama,

stare nanule…

sjaj mlađka na zamračenom dijelu neba…

… insan, k’o da se inati… da se jednu večer popnem gore

pa da ga polupam…

miran k’o kakvi bezimeni derviš… sav u srebru se osmjehuje,

k’o da nikad neće sklopit’ oči… poći na ahiret…

al’ ništa… prkosi kao tvoje dugo češljanje prije posla… i nema tu fajde…

Eh… da još jednom zaspeš na terasi,

da zapneš u žurbi za sestrinim hastalom u verandi,

da me u polusnu sumnjičavo pitaš jel’ to bio neki mladi ženski glas

maloprije na telefonu,

k’o to u ovo (ne)doba zvoni na vrata…

… ajde, Šejla, ne pravi se da me otprije ne poznaš,

da nikad u mehani nisi čula za moje ime… da nisi znala

kakav sam bio meraklija…

… dođi prije akšama, ne moj se sama potucati po svijetu,

bez para k’o ciganska sirotinja…

dođi liro jutra… dok još ima pitomih kajsija u bašti…

dok ih sve ne pokradu oni maloljetni šibicari iz mahala.

Zadnjih godina ne berem ih više,

ostaju vazda da trunu na zemlji,

i ptice što načmu na suhim granama,

nemam više kome…

ne podrezujem ih otkako si otišla…

Majka je umrla… stare je drugove iz grada

potjerala neka čudna pošast s okolnih brda,

a i išijas doš’o na svoje… pa ne da duši da ohane…

… s kim da pijem kahfu u Parkuši…

(kad nema ni Džumhura, ni Džamonje… a i Avdo je ostario)…

ni njega nema više u kafanama…

… eh… milosrdni Meleku,

na kakve će me muke ovaj čas prikovati,

gdje će se krv naše djece proliti…

Hoće li parče ove jaranske duše

umrijeti na nekom starom groblju

jarku prljave vode…

Hoće li biti mirisa jasmina

na prljavim bolničkim prozorima

kad se budemo zadnji put u ovom vilajetu rastajali

bez onih mjesta na kojima smo nekad ljubili…

… da smo barem više: neznalice… zanesenjaci…

da smo barem: deset puta… stotinu… hiljadu…

… da smo barem bili bez mjere…

bil’ se sada sjećali…