Piše: Blažo Davidović
Nekada bi ona naricala i kukala, zamalo bi se tukla rukama u glavu, apokalipsa je to za nju bila, sramotni smak svijeta, siromaštvo ili neimaština nije se razmatralo kao eventualno opravdanje, nedostatak vremena još i manje, moderno doba, urbani odnosi i sve tako. Smatrala bi da sam uništio svoj dignitet, ali i ” cilu familiju osramotija “. Uglavnom, kad bih se vratio iz neke privatne vizite, iz neke posjete prijateljima, ona bi me odmah zaskočila :
– Jes bija praznih ruku?
– Ajde bogati, nije to neka svečana prilika, često se vidimo, nije ovo selo, nema rituala.
– Nikad praznih ruku, sinko, nikad praznih ruku!
I kad drugo ne bi mogla, ili imala, ona bi ” radila slatko”, umijesila neke kolače i to odnijela. Napunila ruke. Radila bi to noću, nekad i po cijelu noć, jer danju je čekao posao, muž, djeca, kuća… Nikad praznih ruku, sinko, nikad praznih ruku…
A u Splitu, za osobe kojima nešto ide dobro od ruke kaže se da ” imaju ruku “.
I za darivanje, osim motiva, truda i dobre volje, treba čak i talenta. Neke osobe za darivanje ” imaju ruku “. Navika, stil, odgoj, kreativnost, želja, sve je u tome.
Dugi niz godina učio sam tu lekciju. Aljkav sam i šeprtljav. Smotan samo tako. Poklanjam idiotarije i gluposti, nikako da potrefim.
Nemam ruku. Bivšoj ženi sam godinama kupovao isti brezin šampon, porodično pakovanje.
Neke stvari ne uči vas otac. Nije to taj odnos. Ne uči vas crkva, komitet, stožer, škola, ni vrtić. Samo majka. Skojevka se danas rijetko, nesigurno i sporo kreće,a ja malo gdje i idem. Ali,ako imam zakazani susret, po ure prije preplašen i ojađen ,bez božjeg eura u džepu,trčim u voćnjak i ko Sergej Bubka skačem po stablima, berem voće i trpam ga u kese.Barem nešto. Tako, malo… I onako zadihan, sretan jer nisam umro tako žgoljav, prepušen i star, jer mi neka grana nije izbila oko i oslijepila me, zapalim duvan, značajno ga usisam i slušam. I dalje mi odzvanja njena rečenica :
– Nikad praznih ruku, sinko, nikad praznih ruku…
radio gornji grad 
