Danilu Kišu

penjem se belim
betonskim stepenicama
hodam polako
takoreći nežno
kao da ih milujem
i znam
kakve su mi oči

ne treba mi ogledalo
ne treba mi odraz – znam
kako gledam

hodam nežno
takoreći nečujno
sa zenicama skupljenim
kao vrh olovke
crne i sitne
takoreći neprimetne

na vrhu jezika
koprcaju mi se
slike revolucija
ideje o slobodi
skice umiranja
znam kakve su mi oči

hitro spiram
sve pozdrave sa dlanova
beli se sapun crni
od mnogobrojnih dodira
rukovanja i dizanja čaše

ne gledam se u ogledalu

moje su oči noćas oči moga oca
i svih mojih predaka – šareno zelene
večito neprilagođene, rođene za svađu

rešio sam da se vratim kući, jer znam
kakve su mi oči – bolje u miru
sa sobom, nego u miru sa svetom.