1.

Godine 1935, tri godine pre svoje smrti, Edmund Huserl držao je u Beču i Pragu poznata predavanja o krizi evropske civilizacije. Pridevom “evropski” označavao je duhovni identitet koji se prostire iza geografske Evrope (na primer do Amerike), a koji svojim korenima seže do stare grčke filozofije, koja je prema njemu prva u istoriji shvatila svet (svet u svojoj celini) kao pitanje izloženo za rešavanje. Proučavala je ispitivački svet, ne da bi zadovoljila ovu ili onu praktičnu potrebu, već zato što je “strast saznavanja savladala čoveka”.

Kriza o kojoj je Huserl govorio, činila mu se toliko duboka, da se pitao da li će je Evropa preživeti. Njene korene video je u počecima Novog veka, u Galileju i Dekartu, u jednostranom karakteru evropskih nauka, koje su redukovale svet na puki objekat za tehničko i matematičko proučavanje i isključivanjem iz svog horizonta konkretni svet života, die Lebenswelt, kako ga je nazvao.

Razvoj nauka saterao je čoveka u tunel specijalizovanih disciplina. Što je više napredovao u svom znanju, čovek je time sve više gubio celinu i sebe samog, upadajući tako u stanje, koje je Hajdeger, učenik Huserlov, nazvao divnom i takoreći magičnom formulom: “zaboravljenim bićem”.
Nekada ustoličen od Dekarta kao “gospodar i vlasnik prirode”, čovek postaje puki predmet koji pripada silama (silama tehnike, politike, istorije), koje ga prerastaju, nadilaze, prisvajaju ga. Za te sile njegovo konkretno bitisanje, njegov “svet života” (die Lebenswelt), nema nikakvu vrednost i nije interesantan: konkretno biće je zagnjureno u tminu, unapred je zaboravljeno.

2.

Ipak mislim da bi bilo naivno smatrati strogost ovog kritičkog pogleda na Novi vek kao njegovu jednostavnu osudu. Pre bih rekao da su oba velika filozofa otkrili dvoznačnost ove epohe, koja je istovremeno degradacija i napredak i koja, kao i sve ljudsko, sadrži u svom nastanku zametak svoga kraja. Ova dvoznačnost, po meni, ne nipodaštava poslednja četiri evropska veka, za koje osećam da sam vezan tim pre što nisam filozof, već romanopisac. Naime, za mene osnivač Novog veka nije samo Dekart, već i Servantes.

Možda je to upravo on, koga su oba fenomenologa zaboravili da uzmu u obzir kada su presuđivali Novom veku. Ovim želim da kažem sledeće: Ukoliko je istina da su filozofi i nauke zaboravili na biće čoveka, onda mi je jasnije da se zajedno sa Servantesom rodila velika evropska umetnost, koja nije ništa drugo do upravo proučavanje tog zaboravljenog bića.

Sve velike filozofske teme, koje Hajdeger analizira u Biću i vremenu, teme koje su po njemu zapostavljene od prethodnih filozofa, bile su zapravo otkrivene, prikazane, tumačene kroz četiri veka evropskog romana. Na svoj način, svojom logikom, otkrivao je roman jednu za drugom različite strane egzistencije: zajedno sa Servantesovim savremenicima, roman se pita, šta je to avantura; sa Samjuelom Ričardsonom počinje da istražuje “šta se dešava iznutra”, da otkriva tajni život emocija; sa Balzakom otkriva ukorenjenost čoveka u istoriji; sa Floberom istražuje sve do tada nepoznate predele svakodnevice; sa Tolstojem se zaklanja pred napadima iracionalnog iza ljudskog odlučivanja i delanja. Sondira vreme: neuhvatljivi trenutak prošlosti sa Prustom; neuhvatljivi trenutak sadašnjosti sa Džejmsom Džojsom. Pita se sa Tomasom Manom o ulozi mita, koji iz daljine vremena rukovodi našim koracima. I tako dalje, i tako dalje.

Roman prati čoveka neprekidno i verno od početka Novog veka. “Strast saznavanja” (ona koju Huserl smatra za suštinu evropskog duha), obuzima roman kako bi istražio konkretni život čoveka i branio ga od “zaborava bića”, kako bi održavao “svet života” pod večnom svetlošću. U tom smislu shvatam i delim svojeglavost s kojom je Herman Broh ponavljao: Otkriti ono što samo roman može da otkrije, je jedini raison d etre romana. Roman koji ne otkrije neki do sada nepoznat pedalj egzistencije je nemoralan. Spoznaja je jedini moral romana.
Uz to još dodajem: roman je delo Evrope; njegov pronalazak, realizovan na ma koliko različitih jezika, pripada celoj Evropi. Povezani sled pronalazaka ( a nikako puki zbir onoga što je ikada napisano) je ono što čini istoriju evropskog romana. Vrednost dela (tj. doseg njegovog pronalaska) može biti u potpunosti sagledana i shvaćena samo u nadnarodnom kontekstu.

3.

Kada je Bog postepeno napuštao mesto odakle je rukovodio univerzumom i njegovim poretkom vrednosti, odakle je razgraničavao dobro od zla i davao smisao svakoj stvari, Don Kihot je izašao iz svoga doma i krenuo da spozna svet. U odsustvu najvišeg Sudije, svet se naime otkrio u svoj svojoj izdajničkoj mnogoznačnosti; jedina božja Istina se raspala na stotinu relativnih istina u kojima su učestvovali ljudi. Tako se rodio Novi vek a sa njim i roman, njegova slika i model.
Shvatiti sa Dekartom misleći ego kao osnovu svega, ostati tako sam lice u lice sa svemirom, to je stav, koji je Hegel s pravom nazvao herojskim. Shvatiti zajedno sa Servantesom svet kao mnogoznačnost, postaviti nasuprot jednoj apsolutnoj istini celo mnoštvo relativnih, uzajamno protivurečnih istina (istina otelotvorenih u imaginarna “ja” koja se nazivaju likovi), dakle imati kao jedinu sigurnost mudrost nesigurnosti – to nije manje zahtevno.

Šta to poručuje veliki Servantesov roman? Da li je u tome izobilje književnosti. Jedni pokušavaju da vide u njemu racionalističku kritiku haotičnog Don Kihotovog idealizma. Drugi u njemu vide egzaltiranu pohvalu istog tog idealizma. Obe ove interpretacije su pogrešne, jer ne pokušavaju da u osnovi romana pronađu pitanja, već moralno polazište.
Čovek želi svet u kome bi dobro i zlo bilo vidljivo razgraničeno, jer mu je urođena neukrotiva želja da prvo sudi a tek onda da shvata. Na ovoj želji su zasnovane vere i ideologije. Ne mogu da se pomire sa romanom, ukoliko ne prevedu njegov govor relativnosti i mnogoznačnosti na njihov apodiktični i dogmatski jezik.Traže da neko bude u pravu; ili je Ana Karenjina žrtva ograničenog despota, ili je Karenjin žrtva nemoralne žene; ili je nevini K. uništen od strane nepravednog tribunala, ili se iza suda skriva božja pravednost a K. je kriv.

U tom “ili-ili” je sadržana nesposobnost da se podnese relativnost koja pripada suštini ljudskih stvari, nesposobnost da se pogleda u lice praznini koja je ostala posle najvećeg Sudije. Zbog te nesposobnosti je mudrost romana (mudrost nesigurnosti) toliko teška za razumevanje.

4.

Don Kihot je izašao u svet koji se pred njim široko prostirao. Mogao je u njega slobodno da zakorači i da se vrati kući, kad god bi poželeo. Prvi evropski romani su hodočašća preko sveta, za koji se činilo da nema granica. Početak Žaka fataliste iznenađuje oba junaka nasred puta; ne znamo odakle su došli, niti kuda idu. Oni su u vremenu koje nema ni početak ni kraj, u prostoru koji nema granica, usred Evrope, za koju budućnost nikada nije završena.

Pola veka posle Didroa, kod Balzaka nestaje daleki horizont, poput predela iza modernih građevina, koje predstavljaju društvene institucije: policija, sudstvo, svet finansija i zločina, armija, država. Balzakovo vreme više ne poznaje srećnu Servantesovu ili Didroovu lenjost. Ukrcao se u voz koji se zove Istorija. Tamo se lako ulazi, ali teško izlazi. Ipak taj voz nema u sebi ništa što nagoni na strah, ima čak i svoju draž; svim putnicima obećava avanturu a sa njom i maršalovu palicu.
Još malo kasnije se već oko Eme Bovari sužava horizont do te mere da liči na ogradu. Avangarda je na drugoj strani i čežnja je nepodnošljiva. U dosadi svakodnevice snovi i sanjarenje dobijaju na važnosti. Izgubljena beskonačnost spoljnjeg sveta nadoknađena je beskonačnošću duše. Velika iluzija o nenadoknadivoj posebnosti individue, jedna od najlepših evropskih iluzija, nalazi se na vrhuncu svoga uzleta.

Ali san o beskonačnosti duše gubi svoju magiju u trenutku kada čoveka savladava Istorija, ili ono što je od nje ostalo, nadljudska snaga svemogućeg društva. Više mu ne obećavaju maršalovu palicu, samo mu obećavaju mesto geometra. K. je licem u lice sa tribunalom, K. je licem u lice sa zamkom, šta može da radi? Ništa posebno. Barem da sanja kao Ema Bovari? Ne, zamka situacije je suviše strašna i poput usisivača uvlači u sebe sve njegove misli i osećaje: ne može da misli ni na šta drugo osim na svoj proces, osim na svoje mesto geometra. Beskonačnost duše, ukoliko još postoji, postala je gotovo beskorisana etiketa čoveka.

5.

Put romana se skicira kao paralelna istorija Novog veka. Ukoliko se osvrnem kako bih je obuhvatio pogledom, čini mi se čudesno kratka i zatvorena. Nije li to sam Don Kihot, koji se posle tri veka putovanja vraća u selo preobučen u geometra? Davno je otišao da bi birao svoje avanture, a sada, u ovom selu ispod zamka, više nema izbora, avantura mu je dodeljena: mizerni spor sa administracijom zbog greške u njegovim papirima. Šta se to posle tri veka dogodilo sa avanturom, sa tom prvom velikom temom romana? Da li se promenila u svoju vlastitu parodiju? Šta to znači? Da se put romana zatvara u paradoksu?
Da, izgleda da je tako. I nije to jedan paradoks, ima ih više. Dobri vojnik Švejk je možda poslednji veliki popularni roman. Zar nije obeshrabrujuće, što je ovaj komični roman ujedno i ratni roman i što se njegova radnja odigrava u vojsci i na frontu? Šta se to dogodilo sa ratom i njegovim grozotama, kada nagone na smeh?

I kod Homera, i kod Tolstoja, rat je imao potpuno razumljiv smisao: išlo se u boj za divnu Helenu ili za Rusiju. Švejk i njegovi kompanjoni odlaze na front ne znajući zašto, a što je još šokantnije, to ih i ne zanima.
Ali šta je onda pokretačka mašina rata, kada to nije ni Helena, ni otadžbina? Puka sila koja želi da se potvrdi kao sila? Ta “volja za voljom” o kojoj će govoriti Hajdeger? Ali zar ona nije postojala oduvek u svim ratovima? Da, naravno. Ali tada, kod Hašeka, ni ne trudi se da se maskira nekim barem malo racionalnim argumentima. Niko ne veruje brbljanju propagande, čak ni oni koji je stvaraju. Sila je ogoljena, isto ogoljena kao u Kafkinim romanima. Tribunal neće imati nikakvu korist od likvidacije K., isto kao što zamak neće imati nikakvu korist ukoliko bude gnjavio geometra. Zbog čega juče Nemačka, danas Rusija, hoće da se domognu vladavine svetom? Da bi bili bogatiji? Srećniji? Ne. Agresivnost sile je savršeno nesebična; nemotivisana; ne želi ništa osim svog htenja; nije ništa drugo do čista iracionalnost.

Kafka i Hašek nas konfrontiraju sa tim ogromnim paradoksom: tokom epohe Novog veka, kartezijanski razum glodao je jednu po jednu sve vrednosti nasleđene iz Srednjeg veka. Ali u trenutku totalne pobede razuma – to je puko iracionalno (sila koja ne želi ništa sem svog htenja), koje osvaja scene sveta, jer tu više nema nikakvog sistema opšte priznatih vrednosti, koje bi mogle da mu se postave kao prepreka.
Taj paradoks, majstorski osvetljen u Mesečarima Hermana Broha, jedan je od onih koje bih rado nazvao terminalnim. Znam ih više. Na primer: Novi vek je negovao san o tome da će se čovečanstvo, podeljeno na različite civilizacije, jednom sjediniti i da će u zajedništvu pronaći svetski mir. Danas je konačno istorija planete postala jedna nedeljiva celina, ali samo neprekidan i mestimično zaobiđeni rat stvara i obezbeđuje to tako dugo sanjano zajedništvo čovečanstva. Zajedništvo čovečanstva znači: niko se više nigde ne može sakriti.

6.

Predavanja, u kojima Huserl govori o krizi Evrope i o mogućnosti nestanka evropske civilizacije, bila su njegov filozofski testament. Izneo ih je u dve metropole srednje Evrope. Ta slučajnost nosi u sebi duboki smisao: naime, upravo u toj srednjoj Evropi, prvi put u svojoj modernoj istoriji, Zapad je mogao da vidi smrt Zapada, ili tačnije, amputaciju dela samog sebe, kada su Varšava, Budimpešta i Prag bili apsorbovani od strane ruske imperije. Ta nesreća je bila započeta Prvim svetskim ratom, koji je, izazvan od Habsburškog carstva, proizveo nestanak carstva i zauvek uveo oslabljenu Evropu u neravnotežu.

Poslednje mirno vreme kada je čovek mogao da se bori sa monstrumima svoje vlastite duše, vreme Džojsa i Prusta, bilo je upravo tada. U Kafkine, Hašekove, Muzilove, Brohove romane, monstrum dolazi spolja i zove se Istorija; oni već odavno ne liče na vozove avanturista; oni nisu više lični, neukrotivi, neproračunati, neshvatljivi – i niko im ne može umaći. To je bilo vreme (posle kraja rata 1918. g.), kada plejada velikih srednjoevropskih romanopisaca preživljava, shvata i opisuje terminalne paradokse Novog veka.

Ali njihove romane ne treba čitati kao socijalna ili politička proročanstva, kao nekog Orvela avant la lettre! Ono, što nam govori Orvel, moglo je biti rečeno isto tako dobro (možda i bolje) u nekakvom eseju ili pamfletu. Nasuprot tome, ovi romanopisci pronalaze “ono što samo roman može da pronađe”: pokazuju, kako u uslovima “terminalnih paradoksa” sve egzistencijalne kategorije naglo menjaju smisao: Šta je to budućnost, kada intelektualci Čoveka bez svojstava, nemaju ni najmanju dilemu da će sutra doći do rata koji će uništiti njihove živote? Šta je to zločin, kada Brohov Hugeno ne samo što ne žali ubistva, koja je počinio, već ih se ni ne seća? A ukoliko se jedini veliki komični roman tog vremena, Hašekov roman, odigrava na pozornici rata, šta se to onda desilo sa komičnim? Gde je razlika između privatnog i javnog, kada K. ni u svojoj ljubavnoj postelji ne ostaje nikada bez dve uhode iz zamka? A šta je u tom slučaju samoća? Breme, depresija, prokletstvo – kako to žele da nam prikažu, ili suprotno tome, ona najvrednija vrednost koja se danas potuca po svudaprisutnom kolektivitetu?

Različiti periodi u istoriji romana su veoma dugački (nemaju ništa zajedničko sa grozničavim smenjivanjem moda) i karakteristični su po ovoj ili onoj strani bića, koju roman istražuje sa privilegovanom zaokupljenošću. Tako su mogućnosti sadržane u Floberovom pronalasku svakodnevice, u potpunosti razvijene tek šezdeset godina kasnije u gigantskom delu Džejmsa Džojsa. Period započet pre pedeset godina od plejade srednjoevropskih romanopisaca (period terminalnih paradoksa), čini mi se, neće još dugo biti završen.

7.

Mnogo i već dugo se govori o kraju romana: o tome su govorili futuristi, nadrealisti, sve avangarde. Videli su roman koji nestaje na putu napretka u korist nove radikalne budućnosti, u korist umetnosti, koja neće ličiti ni na šta što je postojalo pre toga. Roman je trebalo da bude sahranjen u ime istorijske pravde, isto kao i beda, kao vladajuće klase, kao stari modeli automobila ili cilindara.

Samo što, ukoliko je Servantes osnivač Novog veka, kraj njegovog nasleđa bi morao značiti nešto više od puke izmene formi u književnoj istoriji; bilo bi to proglašenje kraja Novog veka. To je razlog zašto mi glupo zadovoljni osmeh, sa kojim se izgovaraju pogrebni govori nad romanom, izgleda frivolno. Frivolno, jer sam ja već video i proživeo smrt romana, njegovu nasilnu smrt (u vidu zabrane, cenzure, ideološkog pritiska) u svetu u kome sam proveo veliki deo svog života i koji se uobičajeno naziva totalitarnim. Tada se potpuno jasno pokazalo da je roman smrtan; isto onako smrtan kao i novovekovni Zapad. Kao što je model sveta zasnovan na relativnosti i mnogoznačnosti ljudskih stvari, roman je nespojiv sa totalitarnim univerzumom. Ta nespojivost je dublja od one koja deli disidenta od režimskog pisca, borca za ljudska prava od mučitelja, jer to nije samo politička ili moralna nespojivost, već ontološka. To znači: svet zasnovan na jednoj jedinoj Istini i mnogoznačni, relativni svet romana su jednostavno umešeni svaki od različitog materijala. Totalitarna Istina isključuje relativnost, kretanje, pitanja i ne može se nikada pomiriti sa onim, što bih nazvao duhom romana.

Ali zar nisu u staljinističkoj Rusiji objavljivane stotine i hiljade novih romana u ogromnim tiražima i sa uspehom? Da, ali ti romani nikako ne nastavljaju istraživanje bića. Ne otkrivaju nikakav novi pedalj egzistencije; potvrđuju samo ono što je bilo rečeno; više: u potvrđivanju onoga što se govori (što se mora reći), krije se njihov raison d etre, njihova slava, njihov doprinos društvu, koje je njihovo. Neotkrivajući ništa, ti romani ne doprinose neprekidnom sledu pronalazaka, kako nazivam istoriju romana; oni postoje van te istorije, jer su to romani posle kraja istorije romana.

Traje to skoro pola veka od kako se u carstvu staljinizma zaustavila istorija romana. Dakle, smrt romana nije nikakva bizarna misao. Ta smrt se već dogodila. I mi sada već znamo, kako roman umire: ne nestaje; samo se njegova istorija zaustavlja; posle njih ostaje vreme ponavljanja, u kome roman reprodukuje svoju formu ispražnjenu iz svoga duha. To je skrivena smrt, koja prolazi neprimećeno i nikoga ne šokira.

8.

Ali, nije li roman stigao na kraj svoga puta vlastitom unutrašnjom logikom? Nije li iscrpeo sve svoje mogućnosti, sve svoje spoznaje i sve forme? Čuo sam za upoređiavnje njegove istorije sa rudnicima uglja, iz kojih već davno nema šta da se kopa. Ne liče li pre na groblje propuštenih prilika, neoslušnutih apela? Postoji četiri apela, na koje sam lično posebno osetljiv:
Apel igre – Tristram Šandi Lorensa Sterna i Žak fatalista Denija Didroa, danas mi izgledaju kao dva najveća romaneskna dela osamnaestog veka, dva romana shvaćena kao veličanstvena igra. To su dva vrhunca lakoće, nikada pre, niti posle, dostignuta. Kasniji roman je dopustio da bude sputan imperativom verodostojnosti, realističkim kulisama, disciplinom hronologije. Zanemario je mogućnosti sadržane u ta dva megadela, koja su mogla da daju drugačiji osnov razvoju romana, od onoga koji nam je poznat (da, može se zamisliti, da bi istorija evropskog romana bila drugačija…).

Apel sna – Uspavana imaginacija devetnaestog veka bila je naglo probuđena od Franca Kafke, kome je uspelo ono što su nadrealisti postulirali, ali nisu zaista dostigli: spoj sna i stvarnosti. Ovaj ogromni pronalazak nije toliko zatvaranje određenog razvoja, već pre neočekivano “otvaranje”, iz čega proističe da se na terenu romana imaginacija može razviti kao u snu i da roman ne mora da robuje očito nezaobilaznom imperativu verodostojnosti.

Apel mišljenja – Muzil i Broh uveli su na scenu romana suverenost i sjaj inteligencije. Ne da bi promenili roman u filozofiju, već da bi mobilisali na osnovu pripovedanog događaja sva sredstva, racionalna i iracionalna, pripovedna i meditativna, kojima se može osvetliti biće čoveka; da bi od romana načinili neograničenu intelektualnu sintezu. Da li je njihovo dostignuće zatvaranje istorije romana, ili pre poziv na dugačak put?
Apel vremena – period terminalnih paradoksa podstiče romanopisce da ne ograničavaju pitanje vremena na prustovski problem ličnog pamćenja, već da ga prošire na tajnu kolektivnog vremena, vremena Evrope, Evrope, koja se okreće unazad da bi pogledala na svoju prošlost, da bi bilansirala, slično starom muškarcu, koji jednim pogledom sagledava svoj prošli život.Odatle potiče želja da se prekorači vremenska granica jednog ljudskog života, kojom je sve do sada roman ograničen, i dozvoli da u njega prodru više istorijskih epoha (Aragon i Fuentes su to već pokušali).
Ali ne želim da proričem buduće puteve romana, o kojima ništa ne znam; samo želim da kažem: ukoliko roman zaista treba da nestane, to neće biti zbog toga što je bio na kraju svojih snaga, već zato što se našao u svetu koji više nije njegov.

9.

Sjedinjavanje planetarnih istorija, taj humanistički san, čije ostvarenje je Bog zlonamerno dopustio, praćeno je procesom vrtoglave redukcije. Istina je da termiti redukcije oduvek glođu ljudski život: i najveća ljubav završava se redukovana na kostur trošnih uspomena. Ali karakter modernog društva ovo prokletstvo monstruozno pojačava: ljudski život je redukovan na svoju socijalnu funkciju; istorija naroda na nekoliko događaja koji su pak sami redukovani na svoju tendencioznu interpretaciju; socijalni život je redukovan na političku borbu a ona, na konfrontaciju samo dve planetarne supersile. Čovek se nalazi u pravom vrtlogu redukcije, gde se “svet života”, o kome govori Huserl, kobno zamračuje a biće propada u zaborav.

Ali ukoliko raison d etre romana počiva u tome da odražava “svet života” pod stalnim osvetljenjem i brani nas pred “zaboravom bića”, nije li danas postojanje romana važnije nego bilo kada ranije?

Da, mislim da jeste. Ali na nesreću i roman je obrađen od termita redukcije, koji ne redukuju samo smisao sveta, već i smisao dela. Roman se (kao uostalom i cela kultura) nalazi sve duže i više u rukama medija; a mediji, ti agenti planetarnog sjedinjenja, amplifikuju i kanališu reduktivni proces; distribuiraju u ceo svet iste simplifikacije, iste klišee, one, koji su prihvaćeni od velike većine, od svih, od celog čovečanstva. Mala razlika je jedino u tome, što se u različitim medijima ispoljavaju različiti politički interesi. Iza te površne razlike vlada zajednički duh. Dovoljno je prelistati američke ili evropske političke nedeljnike, levičarske i desničarske, od Time do Spiegla: svi imaju isto viđenje života koje odražavaju po istom redosledu po kome je sastavljen njihov sadržaj, u istim rubrikama, istim žurnalističkim formama, istim rečnikom, istim stilom, istim umetničkim ukusom i sa istom hijerarhijom onoga što smatraju važnim i što smatraju za beznačajno. Taj opšti duh masovnih medija skriven iza njihove političke različitosti, to je duh našeg vremena. Taj duh mi izgleda suprotan duhu romana.

Duh romana je duh složenosti. Svaki roman poručuje čitaocu:” Stvari su složenije, nego što misliš”. To je večita istina romana, ali što dalje to se manje može čuti od buke jednostavnih i brzih odgovora, koji predhode pitanju i isključuju ga. Za duh našeg vremena, ili je Ana, ili je Karenjin u pravu, a stara Servantesova mudrost, koja nam govori o teškoćama saznanja i o neuhvatljivosti istine, izgleda komplikovana i suvišna.
Duh romana je duh međuzavisnosti: svako delo je odgovor na prethodno delo, svako delo sadrži u sebi sve prethodno iskustvo romana. Ali duh našeg vremena je usmeren na aktuelnost, koja je toliko razapeta, odveć nabujala, da istiskuje prošlost iz našeg horizonta i redukuje vreme na puke minute sadašnjosti. Gurnut u takav sistem, roman više nije delo (stvar namenjena da traje, da spaja prošlost sa budućnošću), već aktuelni događaj kao i drugi događaji, gest bez budućnosti.

10.

Znači li to da će, u svetu “koji više nije njegov”, roman nestati? Da će ostaviti Evropu da upadne u “zaborav bića”? Da od njega neće ostati ništa, osim beskonačnog trabunjanja grafomana, osim romana posle kraja istorije romana? Ne znam ništa o tome. Samo pretpostavljam da roman više ne može da živi u miru sa duhom našeg vremena: ako hoće još da pronalazi ono što nije pronađeno, ako hoće još dalje da “napreduje” kao roman, ne može to da učini osim za inat i protiv napretka sveta.
Avangarda je videla stvari drugačije; bila je opsednuta ambicijom da bude u harmoniji sa budućnošću. Avangardni umetnici su stvarali dela, iako odvažna, teška za razumevanje, provokativna, ushićena, ali stvarali su ih sa sigurnošću da je “duh vremena” uz njih i da će im sutrašnjica dati za pravo.

I ja sam nekada smatrao budućnost za jedinog kompetentnog sudiju našeg dela i naših postupaka. Tek kasnije sam shvatio da je flert sa budućnošću onaj najgori konformizam, kukavičko ulagivanje jačem. Jer je budućnost uvek jača od sadašnjosti. Ona je ta koja će nam suditi. A potpuno sigurno bez i najmanje kompetencije.
Ali ukoliko budućnost za mene ne predstavlja nikakvu vrednost, za šta se onda zapravo hvatam: za Boga? Za otadžbinu? Za narod? Za pojedince?
Moj odgovor je isto onoliko smešan, koliko i iskren: ne hvatam se ni za šta drugo osim za nepriznato Servantesovo nasleđe.

Kunderin esej Nepriznato Servantesovo nasleđe objavljen je 1983. g. u Nouvel Observateur pod nazivom Et si le roman nous abandonne?, a potom je uključen u prvi deo knjige L art du roman, objavljene 1986. g. Ovo je autorova češka verzija eseja, objavljenog u književnom časopisu Host, januara 2004. g.

(Izvor: Polja, sa češkog prevela Aleksandra Korda-Petrović)