Život nakon Holokausta – Filip David: Kuća sećanja i zaborava

Urednikdana28 prosinca, 2014/Komentari zatvoreni

Tragičnost ovog romana leži u njegovom optimizmu uprkos svemu. Čak i kada se u noćnoj mori svi putnici voza nađu na stanici u Aušvicu, ispred ograde od kovanog gvožđa na kojoj piše Arbeit macht frei, čak ni tada roman ne nestaje u pesimizmu i ne potčinjava se ultimativnom zlu.

Piše: Vladimir Arsenić (E-Novine)

Dugo su trajale ovogodišnje romaneskne porođajne muke, ali se čekanje isplatilo. Retko loša produkcija, ovog, makar prema količini tekstova koja se oko njega vrti, najprestižnijeg žanra, napokon je okončana – Filip David je objavio svoj treći roman koji se zove Kuća sećanja i zaborava (Laguna 2014.). Nakon svih loših knjiga, nebitnih, beznačajnih mrčenja hartije, onih koje ćemo istog trena, čim zaklopimo korice, zaboraviti, stiže roman koji uveliko premašuje hroničnu provincijalnost postjugoslovenske književnosti i sve njene umišljene buduće nobelovce i nobelovke iz Sarajeva, Zagreba, Beograda. Istovremeno, ponovo se postavlja pitanje zbog čega Filip David ne objavljuje češće, ali kao da zaboravljamo na njegovo neprekidno prisustvo u javnosti, dobrodušno i časno, njegovu bespoštednu borbu protiv demona palanke oličenih u nacionalizmu, izdaji intelektualaca, nasrtajima na drugost i različitost, kao i odbrane prava da se bude svoj, uprkos establišmentu i tihoj, treba li reći nasilnoj većini.

Međutim, Filipa Davida kao pisca zanima nešto sasvim drugo, iako ne treba potceniti etičnost njegovog pisanja, posebno što je Kuća sećanja i zaborava o Holokaustu. Iznenađujuće je možda što se roman tiče jedne od ključinih tema modernog i postmodernog pisanja, koja kao da u dvadeset prvom veku gubi svoj momentum. Nakon talasa knjiga i filmova tokom devedesetih koji je kulminirao Spilbergovom Šindlerovom listom i Beninjijevim gotovo ciničnim uratkom Život je lep (oba filma nagrađena su mnogobrojnim Oskarima), čini se da je tematizovanje Holokausta nakratko posustalo, iako su se u postjugoslovenskoj književnosti mogli čuti važni i izvrsni odjeci, najviše u pisanju Daše Drndić, ali i Jergovića. Ipak, Kuća sećanja i zaborava kao da je najkompletnija priča o Holokaustu ispričana nakon važnih romana Aleksandra Tišme, Danila Kiša, pa i Albaharijavog remek dela Gec i Majer. Pri tome ne mislim na preciznost opisa i mehanizama koji su dobro izučeni u istorijskoj, sociološkoj, pa i psihološkoj literaturi, te pretočeni u književnost. Filip David čini, rekao bih, važan zaokret. Postavljajući pitanje o suštini zla, odnosno stavljajući ga u kontekst ljudske prirode, on ne govori samo o Holokaustu koji se dogodio tokom Drugog svetskog rata, nego istovremeno progovara i o stradanjima svih nevinih žrtava tokom istorije. Još je značajnije što, krećući se potpuno drugim pravcem od uobičajenog, on ne nudi nikakav konačan odgovor, naprotiv, on kao da osporava sve ponuđene formule koje su opravdavale kroz razumevanje i ukazuje na dve ključne stvari – odraz zla u dobru ili dobra u zlu kroz parabolu o Šabtaju Zeviju, ali i bola kao suštinskog re-kreativnog principa, odnosno kao same suštine postojanja kroz priču o kući sećanja i zaborava.

Dramaturški, roman je sjajno postavljen i izveden. Pripovedajući priču o četiri modela života nakon Holokausta kroz biografije četiri prijatelja (Alberta Vajsa, Solomona Levija, Miše Volfa i Urijela Koena), koji su istovremeno (p)ostali njegove žrtve, kao i žrtve sećanja i nemogućnosti zaborava, Filip David nam približava neke od načina nošenja sa traumom, odnosno uzaludne potrage za objašnjenjem. Kroz lik psihoanalitičara Emila Najfelda, koji je i sam jedan od preživelih, daje se, pak, jedno od najpotpunijih i najpreciznijih shvatanja metafizičke prirode zla, njegove neuhvatljivosti i inherentnosti ljudskoj prirodi. Deluje tako jednostavno: ako želimo da odgovorimo šta je suština zla, moramo da damo koliko toliko zadovoljavajući odgovor na pitanje šta je čovekova suština. Ipak, postoji neki vid utehe, koji nije mistički, ne zalazi ni u kakvu kabalističku onostranost – krije se upravo u sećanju, koje je bolno, koje nas uništava, ali samo kroz njega nastavljamo da živimo, kako mi, tako i oni nama dragi i stoga se glavni junak Albert Vajs odriče mogućnosti da zaboravi. Zaborav je, uprkos tome što nudi izbavljenje od bola, neka vrsta samoubilačkog čina.

Kuća sećanja i zaborava raste iz stranice u stranicu. Dinamika narativa je gotovo ravelovska, od piana ka forteu, od teme na jednom instrumentu preko konačne orkestracije pa do vraćanja u intimnost jednog glasa. Saznanja i tragički nivoi kao da se povećavaju iz poglavlja u poglavlje da bi kulminirali ne teškim slikama, ne smrtima i neiskazivim bolom, već prokletstvom svakodnevice, onim sumornim osećanjem da moramo da se nosimo sa činjenicom gubitka i da je upravo on naš spiritus movens, ono što nas tera da svakog jutra ustajemo, doručkujemo, odlazimo na posao, da trajemo, čak i da se tom trajanju radujemo. Tragičnost ovog romana leži u njegovom optimizmu uprkos svemu. Čak i kada se u noćnoj mori svi putnici voza nađu na stanici u Aušvicu, ispred ograde od kovanog gvožđa na kojoj piše Arbeit macht frei, čak ni tada roman ne nestaje u pesimizmu i ne potčinjava se ultimativnom zlu.

Filp David je poznat kao pisac sklon fantastici, konačno on je bio jedan od prvih koje je ovaj žanr revitalizovao i popularizovao nakon Drugog svetskog rata. Ipak, roman Kuća sećanja i zaborava je neznatno drugačiji. On na neki način predstavlja upravo obračun sa mističnim jer je traganje za suštinom kroz nadrealno – pogrešno, s obzirom da je ona nespoznatljiva. Svi junaci koji pokušavaju da se od zla odbrane oslanjajući se na kabalu i druga natprirodna učenja završavaju tragično, odnosno ne uspevaju da pobegnu od svoje sudbine. Istovremeno, kako se to kaže u jednom motou preuzetom od Ajnštajna, trebalo bi sve oko sebe posmatrati kao fantastično, sam život je čudo. Stoga se roman bavi i ovim paradoksalnom činjenicom da smo uprkos svemu, uprkos neverovatnoj snazi koje zlo poseduje u svetu, mi živi.

Postoji suštinska nepretencioznost u pisanju Filipa Davida. Njegova rečenica je čvrsta i precizna. On ne pokušava da impresionira čitaoca. On ne nudi zaobilazne puteve do romanesknih ključnih istina. Njegovo pripovedanje je pravolinijsko, lišeno nepotrebnih detalja i udara pravo stomak, ne oklevajući. Jasno je da on pripada drugom i, rekao bih, neuporedivo boljem vremenu, kada je misao bila jasna, a jezik oruđe saobrazno onome što se njime iskazivalo. Zato je njegovo mesto u panteonu srbijanske književnosti ovom knjigom samo potvrđeno.