Piše: Blažo Davidović
Dok je zeko majku tražio, u onim danima nenormalne hladnoće, smrzla se voda u cijevi na vanjskom tušu, gdje se u tangama ljeti tuširaju pohotne turistkinje. Odjednom, ona okrugla,plastična ručka pukne i odleti dvaest metara u stranu, a voda u punom mlazu nekontrolirano prska. Gotovo zaleđen, kleknem poviše vodomjera i zavrtim ventil. Ima dva, jedan je moj, drugi Skojevkin. Zatvorim tako Skojevkin, ona protestira, vratim se do vodomjera, opet kleknem i sve mislim, dok onako klečim, da nekome popušim. Ima li Boga?
Tako sam danima bio bez vode, plavi salon smrdio od neopranih pjata i čikara, ja neobrijan, ali nema frke, velim. Živim sam.
Međutim, tu je Skojevka. U ekstremno ružnom puloveru od neke seljačke vune sačekala me spremna u kužini:
– Idemo sad doli, ti i ja. Da riješimo tekuća pitanja. Naučit ću te minjat špinu.
– Neću. Neko me može vidit.
– Neka vidi koliko si smotan. Ništa ne znaš sa rukanam. Jerbo si se sa dvi live ruke rodija.
– Pa će mi se smijat: eno ga na, mater mu minja bateriju od vode, a on gleda i drži kacavidu i klišta! Neću, njente, njet!
– Idemo doli da te naučin.
I ispred kuće, kraj tuša, ona iz kese izvadi tu neku ručku i naredi mi da razbijen ostatak plastične ručke koja je pukla.
– Izbaci to kacavidon!
– Neko će me vidit! Ne naređuj mi! Sve ću razbit, bojin se…
– Probaj onda klištima.
– Pa viš da ne može uć! Debela klišta si mi dala.
– Ajd, ajd…
– Vidi li me neko, gotova si, neću ti više nikad kupit čokoladne bananice.
– Jesi li? Aj sad zavrti malo rukon, pa stisni klištima. Jesi, a? Odvrni ventil.
Opet kleknem poviše vodomjera. Odvrnem.
Ona se nasmije:
– Aaaa ? Viš da možeš? E moj sinko, koliko san ja toga prominila…
Penjemo se na kat. Hodam iza nje i zabrinuto pitam:
– Jel nas neko vidija ? Šta misliš?
Ona podigne naočale:
– Al sad imaš vodu. Operi kod sebe čikare, a moš se i obrijat. Ništa ne znaš sa rukanam.
radio gornji grad 
