Piše: Nikola Živanović

PROLOG

Perica, Milan i ja sedimo u dvorištu. Drugovi smo. Milan je došao iz budućnosti. Vremenska mašina mu se pokvarila i pokušava da napravi novu. Po ceo dan prevrće po kršu i razgleda stare delove:
„Kako možete da živite u ovom vrmenu?“, kaže, „Ovaj alat je potpuno neupotrebljiv, s njim ništa ne može da se napravi.“
Nastavlja da obilazi dvorište. Podiže neke predmete i kucka ih malim čekićem.
„Ta mašina ti ništa ne valja“, kaže mu Perica: „njoj je za putovanje kroz vreme potrebno vreme. Kada putuješ vozom sedneš na sedište i voziš se. Nije potrebno da se i sam krećeš u unutrašnjosti voza, makar i beskonačno sporo. Ova tvoja mašine putuje kroz vreme tako što ti je, recimo, za sto godina potreban minut. Ali i taj minut je vreme. To znači da postoji doba koje je tako daleko da do njega ne možeš da dođeš pa makar se kretao najvećom brzinom čitavaog života. To što ti radiš nije putovanje nego trčanje kroz vreme.“
Milan ne obraća pažnju, nastavlja da kucka po zupčaniku koji je iščupao iz starog zidnog časovnika.

DAROVI

Singapurac je opet kidnuo iz zatvora. Pitali smo ga kako mu je to pošlo za rukom. „Prosto ko pasulj“, reče Singapurac: „Napravio se da sam mrtav. A oni me predali mojima da me sahrane.“
„E, Simke jesi car,“ reče mu Perica: „Šta si nam doneo iz zatvora?“
Onda nas Singapurac posla svakog na svoju stranu, da bi svakome dao drugi dar. Milana je naučio jedan potez nožem koji „čupa rebra“. Mene kako se krade hrana a da te oba kuvara gledaju istovremeno: „Pogledaš jednog, pa drugog, pa jednog pa drugog. I tako sve dok ne počnu da se gledaju međusobno. Onda trpaš gde stigneš. U džepove, u gaće, u čarape.“
„Joj, Simke, ako je vreo pasulj pa kako u gaće da ga trpam, a čorbicu u džepove i salatu u čarape.“
„Ma samo ti trpaj. Posle ćeš da vidiš šta ćeš sa tim.“
Pericu, koji mu je bio najdraži, Singapurac nauči kako da se pravi da je mrtav. Posle smo ga svi molili da nam pokaže, ali on ništa: „To je moja i Simketova tajna. A vi kakvi ste, svima biste je ispričali. Umirali bi ste svakog dana, ko vilin-konjici“
Naredne nedelje, Singapurca opet nađoše panduri. On taman krete da jednom“čupa rebra“ kad mu drugi opali metak u slepo oko. Ovaj put je zasigurno bio mrtav.
Prođe godinu dana i Perica se našao u neprilici. Ćale i keva mu provalili da nije išao u školu nego je na Mikinom tavanu drkao na gole dronfulje. Urla Peričina majka, urla otac. Vidim da će živog da ga ubiju kad dođe kući. „Pazi šta ti kažem“, kažem ja Milanu: „Sad će Perica da se napravi mrtav kao što ga je počivši Singapurac učio.“ U to vreme smo mnogo voleli tu reč „počivši“. „Donesi tog počivšeg petla da ga jedemo“; „U školi su nas učili „Život i priključenije počivšeg Odiseja Jovanovića.“; „Gde ti je onaj komad gume da zakrpim točak na počivšem biciklu“, i sve tako.
I zaista te večeri nađoše Pericu počivšeg. Urla majka, urla otac. Sahranjuju ga. Svi redom kukaju, samo se Milan i ja smejemo. Znamo da se Perica samo pravi da je mrtav. Odoše svi sa sahrane. Groblje osta prazno. Nas dvojica se sakrili iza groba počivšeg Dimitrija Jeftića i čekamo da se Parica pojavi. Čekamo sat, dva, tri sata. Od Perice ni glasa. Prođe pet sati, a Milan me upita: „A je li ga Singapurac naučio kako se izlazi iz groba?“ Uto ja skočim. Potrčim ka Peričinom grobu, Milan za mnom. Kopamo rukama, nogama, kapama. „Izdrži Perice, stižemo“, viče Milan.
Taman otkopamo grob a iz njega se čuje neko lupanje. „Milane“, kažem mu ja: „A šta ako je Perica stvarno umro?“
„Pa čuješ da je živ.“
„Pa čujem, baš zato i pitam. Da se nije povampirio?“
Skočismo ko opareni, pa ko je brže mogao pa preko ograde groblja.
Sutradan čujemo ljudi kažu, neko otkopao Peričin grob i ukrao leš. Ma bili smo sigurni da smo počivšeg dole ostavili. Dakle, sam je izašao. E sad, ako je vampir vraća će se i moriti narod, a ako je pravi živi Perica, neće taj smeti kući pa još tri puta da umre. Sigurno je pobegao na Mikin tavan da drka na dronfulje.

TUNGUZ

Ratka Markovića niko nije znao drugačije nego kao Ratka Tunguza. Imao je ljubavnicu Macu. Grudi su joj bile suve i pegave. Tunguz je voleo da u kafani priča kako bi mu se posle ljubljenja njenih grudi usta skupila kao da je jeo oskoruše. Maca je bila taksista. Vozila je Ratka od jednog kraja grada do drugog, a on joj nikad nije plaćao. On ništa nije radio, izdržavao se od penzije koju mu je, kako kaže, ostavio njegov dvojnik. Tunguz je pričao da je tog dvojnika ubio i sahranio nedaleko od „patrijarha“ (tako je Tunguz zvao vladičin grob u crkvenoj porti). Ponekad je bio sumoran i tužan. Kada bi ga pitali šta se događa, govorio je je kako ih sve voli, i kako mu je žao što ih je lagao i da nije on ubio svog dvojnika, već njegov dvojnik njega, i on je, eto, osuđen da leži ovde, u ovom gradu, mrtav, dok njegov dvojnik slobodno šeta svetom.
Momci su se smejali ovakvim Tunguzovim izjavama, ali ukoro je s njim postajalo sve teže. Prilazio je trudnim ženama i pitao da nije kojim slučajem dete njegovo. Imao je on, kaže, nekada jednog malog sina, pa, eto, tako čisto da proveri. Žene su u strahu bežale, zvale muževe i braću da ih odbrane i, kada bi sve prošlo, zaključavale se na nekoliko sati u sobu. Uveče bi neko zazvonio na vrata. Bio je to Tunguz. Mnogo je plakao i izvinjavao se. Kleo se da nije hteo da uplaši „lepoticu“. Molio je za oproštaj i kada bi mu uplašeni ljudi oprostili i ražalili sa na njim, još jednom bi, kao bojažljivo upitao: „A da ipak nije moje?“
Voleo je sve vrste žena. Mlade, stare, suve, debele. Ipak, ni za šta na svetu ne bi on prevario Macu. „Macine kosti puckaju, kao vatra u kaminu“. Govorio je.
Noću je odlazio „na kafanu“, kako je on to voleo da kaže. Tamo bi ga stavili u ćoše, dok se društvo dovoljno ne napije i on ne postane interesantan: „Je li Tunguze, kako šište Macine grudi kad je ujedeš za bradavicu“, „Pššš…“, odgovarao bi on. Potom bi ga častili pićem. Na kraju dana vraćao se u svoju sobu, Maci. Vodili bi ljubav i odmah zaspali.
Jednoga dana Maci poraste stomak i zaokrugliše se grudi. Tunguz se uplaši šta se to s Macom dešava. Svakim danom bila je sve nervoznija. Stomak je rastao i rastao. Posle nekog vremena pozvao ga je doktor i objasnio da će Maca roditi. „A čije?“, upitao je Tunguz. „Pa tvoje“ odgovori doktor. „A neće te me prevariti”, reče Tunguz: „Od toliko trudnih žena, nijedno nije bilo moje, a sad baš Macino“. Tunguz se narednog dana spakova i ode da traži svog dvojnika.
Mnogo godina kasnije, kada su obnavljali crkvenu portu, jedan od radnika primeti na vladičinom spomeniku neki natpis. Pisalo je „Ratko Marković“, a pored je bila strelica, koja je vodila negde van grada, u “onaj svet“, „u Tunguziju“, pričali su oni koji su se Ratka još sećali.

DRAHMA

Kad mi je deda Mirko bio na samrti, da on meni drahmu i kaže: „Sa tim novcem kod nas ne možeš da kupiš ništa, ali u Grčkoj možeš da kupiš sve.“ I umre deda Mirko. Čuvao sam tu drahmu da niko ne zna za nju.
Odemo Perica, Milan i ja do Ade, skinemo se, pa u vodu. Voda ladna ko led. April mesec. Ali niko da se požali. Kupamo se i pričamo kako nam je lepo, a ovamo nam cvokoću zubi. Izleti prvi Milan iz vode i uhvati greškom pa navuče moje pantalone: „Šta ti je ovo?“
„Drahma.“
„Što ne kažeš da imaš pare da idemo da kupimo šećernu vunu?“
„Pa ne može sa njom da se kupi šećerna vuna.“
„Pa šta može.“
„Može sve, al u Grčkoj“
„Šta je to sve?“ pita Perica.
„Pa topovi, avioni, bazeni, bazeni koji se ispaljuju iz topa pa ti plivaš dok letiš nad poljem a oko tebe ptice lete, a ti plovaš među njima. Može da se kupi bušilica koja buši duboko u zemlju pa izađeš sa druge strane u Japan. Ima i pištolja koji mogu da se podese, al ćeš prave metke, al na vodu.“
„Ma ne zajebavaj. Gde ti je ta Grčma?“, kaže Perica.
„To je jedna zemlja preko mora. Znam ja to. Učio me Mikan.“
„Pa što ne odemo u tu Grčmu i pokupujemo te stvari.“
„Mikan ide u Grčku ove godine“, kaže Milan: „Da mu damo da nam nešto kupi?“
Tako i bi. Odnese Mikan drahmu u Grčku da svakome donese po nešto. Perica je sve nešto hteo onaj bazen, a Milan pištolj, ja sam hteo bušilicu.
Prođe mesec dana. Eto ti Mikana.
„Šta si nam kupio?“ povika Perica.
„Čokoladu.“
„Kakvu bre čokoladu. Gde su bombe, rakete, bazen i pištolj sa dva punjenja?“ pita Perica lud od besa.
„Ovo vam je bolje.“
„Kako bre bolje?“
„Ovo je grčka čokolada. Kad je dete pojede dobije natpirodne moći. Il je nevidljiv, il super snažan, il može da leti.“
„Pa to je super, a ko dobija šta?“
„E pa dečaci, morate da birate mudro. Kad pojedete čokoladu, neće ništa da se desi dok vi sami ne odučite koja vam super moće treba. Zato bi najbolje bilo da se ne odlučujete unapred jer ne znate koja će vam zatrebati. A onda kad vam zatreba samo viknite „supersnaga“ i postaćete supersnažni ili viknite „letenje“ i letećete kao Supermen.“
Svi se oduševismo. Smazasmo očas onu čokoladu. I odosmo svako svojim putem da vidimo koja će nam moć biti najpotrebnija. Prolaze dani, ali nikakva prilika da se pojavi. Pre neki dan me napala četa nekih klinaca i za malo da povičem „supersnaga“ kad ugledam jednu motku pa ih tom motkom sve propisno izdevetam. Zato treba da pažljivo bira. Vidim ni Milanu se ne žuri. A što se Perice tiče, čini mi se da je on viknuo „nevidljivost“ pošto ga više uopšte ne viđamo u školi.

SINGIDUNAC

Nije bilo većeg dana u mom životu od onog kada sam upoznao Ljubišu Račića zvanog Singidunac. Što je to ljudeskara bila. Kao da se planina na planilu popela pa začela tog čoveka. Mogao je okom da otvori flašu piva, da prepliva Savu sve do Zagreba i natrag. Svi smo mu verovali. Jedan Branko, koji se uvek tako kurčio, rekao je Singiduncu da laže da može da otpliva uzvodno do Zagreba. „Pa ne plivam ja uzvodno do Zagreba“, reče ljutito Singidumac: „nego nizvodno.“
„Pa kako ćeš nizvodno kad Sava teče od Zagreba prema Beogradu a ne obrnuto?“ pita ga Branko.
„Ma nemaš ti pojma. Sava na Ušću zavije oko Ratnog ostrva pa nazad ka Zagrebu. Ni ne pljune u Dunav. I onda ja tom vodom koja ide nizvodno do Zagreba otplivam tamo. Kad se vraćam onda uzmem ovu struju što ide za Beograd“
„E sad si lupio a jedva si ostao živ.“
Uto se Singidunac razbesni pa uhvati Branka za pesnice i počne da ih steže. Ulepi mu prste jedan za drugi ko da su od gline. I tako mu doveka ostane.
Bio još jedan slučaj kad su Singidunca zezali što je ćosav ko žena. „Ćoso“, zvali ga neki ribari sa Keja. Singidunac se razbesni, uhvati one ribare, okači ih o kuku na lađi, stavi im u gaće riblje glave i spusti ih vodu do pojasa. Do jutra im somovi izjeli i glave i jaja.
Niko nije smeo više da zucne pred Singiduncem. „Bio ja tako“, kaže: „jednom u pustinji. I izgubim se. Tek naiđe ti pustinjski medved pa pojuri za mnom. A ja bež, a mečka juri. A ima je tri tone. Velika ko dva slona. I trči. Nikako da se umori. A u pustinji se nemam gde sakriti. Setim se onda da sam negde čuo da nojevi zabijaju glavu u pesak kad im preti opsnost. Ja brže bolje glavu u pesak i mirujem. Prilazi mečka, njuši me.Poliže mi dupe. I ode.“
Posle se svuda pričalo kako je medved lizao Singiduncu dupe. „Pa kad se natrtio“, kaže Veca Budala, „dobro da ga nije kresnuo.“ „Ma mečka je to“, viče Toma Stenica, „Voli kosmate, ko što smo ja i ti, Veco, a ne onog ćosu.“ Pričaju oni tako, ali niko to ni da prenese Singiduncu.
Jednoga dana naleti neki stranac u merdži, šestobrzinac. Svrati do kafane i poruči ručak. Singidunac sedi, pijan ko letva. Kaže: „Kelner, meni na njegov račun turu.“ Kelner pogleda u pridošlicu i klimne glavom. Pije Singidunac, a sve gleda u stranca. „Kelner, daj još jednu na njegov račun“. Kelnar opet pogleda stranca, ovaj klimne. Sad se Singidunac iznerivra. „Kelner, piće za celu kafanu! Na njegov račun!“ Kelner sav preplašen pogleda stranca, ovaj klimne glavom. Singidunac da poludi. Izađe. Uhvati neki pajser pa počne da lupa po merdži. Stranac izleti uhvati Singidunca za vrat i obali ga na zemlju. Ovaj se koprca, ali nema de. Ko Mikanova mlada na prvu bračnu noć. „Jesi moja kola našao da lomiš?“
„Nisam hteo, života mi. Rakija me uhvatila“, kaže Singidunac i vidimo ga kako polako zabija glavu u pesak. Svi izašli napolje. Smeju se. Milo im da vide Singidunca takvog.
„Šta se ti smeješ“, povika stranc i izvadi utoku, „I ti si pio rakiju. Da nije i tebe priteralo. Aj tamo u ćoše. I ti za njim“, reče jednom drugom što se beše okrepio strančevim pićem. I tako ih jednog po jednog, njih desetak, otera u ćoše između kafane i Mikanovog stovarišta. Singidunac ne pušta glasa od sebe. Stranac ga uhvati. Odvuče ga u ćoše ko da džak vuče, i baci ga pred noge.
„Aj sad svi skidajte gaće.“
Bez pogovora sidoše svi gaće.
„I ti,“ viče Singiduncu: „Naguzi se.“ Singodumac se naguzi: „Aj sad jedan po jedan da ga jebete.“
„Pa kako ćemo? Neće da nam se digne“, kuka Veca budala.
„Kome se ne digne, dugnuće ga ovo“, i pokaza na utoku.
I tako ti oni jedan po jedan to veče, svi pojebaše Singidunca. „Dobro ga je ona mečka oblizala“, zezali su se kasnije oni koji nisu učestvovali. Kad to obaviše, stranac uđe u merdžu i ode. Raziđoše se svi sem Singidunca. Tu prespava.
Sutradan smo Milan, Perica i ja našli samo krv koja je iscurila iz Singidunčevog dupeta. Od njega ni traga. Nikada ga niko više nije video. Mora da je otplivao u Zagreb. A, ako je ono što Branko kaže istina, možda je još na Ratnom ostrvu. Pravi planove da ponovo zauzme Beograd.

LEPA MARA

Nije bilo lepše devojke u kraju od Mare Kekić. Što su njoj pristajali roleri i dredovi i pirsinzi i one njene pocepane čarape. Jednog dana plave, drugog zelene, trećeg ljubičaste, a za posebne dane – crvene. Svi su zviždali za njom, pljeskali dobacivali, ali uglavnom su samo zviždali.
Svi sem Perice. Kako naiđe Mara, on se postidi i pobegne. „Šta ti je Perice?“, pitao sam ga jednom, kao ozbiljno a on je bio previše potrešen da provali da ga zezam, „Što cvikaš od Mare?“
„Ma ne cvikam ja od Mare nego ne znam da zviždim.“
„Hahahaha“, počeh da se smejem, ali odmah zauzeh ozbiljniji stav inače će da mi zbriše pa neću moži da ga zezam: „Pa kako bre ne znaš?“
„A niko me nije naučio.“
„Evo ja ću.“
„E, sila si.“
„Samo, znaš, ti si nemuzikalan. Tako da sa tobom moram da primenim poseban metod.“
„Koji?“
„Mazni nekoliko onih balona što lete, što ih čiča Panta prodaje kod suda. Probušiš jedan taj balon. Udahneš onaj vazduh iz njih i ima da zviždiš ko bela lala. Niko neće moći da se poredi sa tobom.“
Rastasmo se, a ja pravo kod Mare. Kucnem joj na prozor.
„Upadaj, ali nemoj moji da te vide“, kaže mi.
„Maki, znaš onog mog druga Pericu?“
„Onog što šmugne čim se pojavim?“
„E, njega.“
„Pa šta sa njim?“
„Pa dopadaš mu se.“
„Pa zar ja nisam tvoja.“
„Ma, znam ja to. Ali Perica ne zna. Aj da se dogovorimo.“
„Šta?“
„Kad nas budeš videla u parku, a ti priđi, među svima i zapitaj Pericu kako se zove, šta ume… znaš već ti to, Maki.“
„Zašto bih to uradila?“
„Ma meni za ljubav.“
„Dobro.“
„I, Maki, nemoj da se smeješ.“
Sutradan Perica mi priča kako je juče „probao“ jedan balon i da mu je bilo ludilo kako je zviždao. Sad je poneo dva i ima da ih udahne čim se Mara pojavi pa će da zviždi ko niko u gomili.
Dolazi Mara i bap pred Pericu, nije stigao ni da zvizne:
„Koji si ti?“
„Perica“, reče Perica pišteći. Svi se okreću ka njemu.
„Gde živiš?“
Perica ćuti. Sramota ga da progovori.
„Jel ti Maca pojela jezik? Reci hoćeš li da se prošetaš sa mnom.“
„Hoću“, zapišta Perica, i pade u očajanje.
„Aj sad reci svima, da te čuju, da si moj frajer i da ideš sa mnom u šetnju.“
„Ja sam Marin frajer i idem sa njom u šetnju“, krenu Perica i svi počeše da praskaju u smeh.
„I reci im da ćeš da umlatiš svakoga ko pogleda na mene.“
„I umlatiću svakoga ko pogleda na Maru.“
„Perice“, reče Mara ozbiljno: „Ovi klinci mi se rugaju. Oteraj ih.“
„Bežite bre da vas ne polomim ovde“, razdera se perica a pišti ko Miki Maus.
Svi padaju u smeh. Klinci ne reaguju. Mara ne može da izdrži. I ona se smeje.
Perica se okrene i potrči daleko kud ga noge nose.
„Svaka ti čast, Maro. Najbolja si“, kažem joj.
„Beži bre budalo, vidiš da si ga rasplakao“, i potrča za njim.

Perica i Mara su posle toga svakoga dana zajedno šetali. Ili je ona na rolerima kružila oko njega dok su se držali za ruke. Čuo sam da su se i poljubili tako. Ali ne verujem.

KREČENjE

Tras!!! Puče prozor na kući Žike Izroda. Žika nas pojuri i da nas prebije. Uteknemo kod mojih. Pita moj matori šta je bilo.
„Razbili mi prozor. Ima da ih zadavim.“
„Nećeš ti nikoga da daviš, da ja tebe ne zadavim“, reče moj matori i isprisi se.
„Onda da ti platiš za prozor.“
„Neću. Oni su razbili, pa nek sami plate.“
„Pa kako ćemo onda?“
„Imaš ti neki posao da ti se obavi po kući. Tako nešto, što vredi ko taj prozor.“
„Pa mislio sam da okrečim kuću. Ako oni to urade, kvit smo za prozor.“
Pade dogovor. Milan, Perica i ja nosimo merdevine, četke, kreč. Izrod nam pokaže koju sobu treba da krečimo. Ona prazna, novine po podu. Vidi se da se potrudio da mu još nešto ne pokarambasimo.
Kad smo ostali sami. Izvadi Milan neki beli prašak i sipa ga u kreč. Sipa ga mnogo. Pola-kreč, pola-prašak. „Šta ti je to?“, pita Perica. „Šećer u prahu“, odgovori Milan.
„Pa šta će ti to u kreču? Bolje da smo pojeli.“
„Videćeš.“
„E, vala će kuća da bude kao veštičija u Ivici i Marici“, dobacim ja i damo se na posao. Dugo smo radili, ali smo uradili ljudski. Izrod je bio zadovoljan. Čak nam je i puding dao: „Izvinite što nije sladak, ali nigde u kući nisam mogao naći šećera.“
„Nema veze. Hvala, čika Žiko“, reče Milan,
„Ipak ste vi zlatni momci. Zamalo da se prevarim oko vas.“
„Doviđenja, čika Žiko.“
„Doviđenja.“
„Doviđenja.“
„Doviđenja, deco.“

Udariše julske žege. Vrućina ko u kazanu. Kupamo se na Adi. A kući idemo tek dockan. I tako svaki dan.
Vraćamo se kući a jedna muva zuji, leti oko nas, uleće kroz Izrodov prozor i pravo Izrodu na nos.
„A dokle ćete više, jebo vam mater. Ko da su se sve muve iz kraja u moju kuću skupile“, čujemo Izroda kako se dernja.
„Imate li neki problem, čika Žiko“, upita Milan.
„Ma od kad je otoplilo kuća mi puna muva. Ko da sam je od šećerne vune pravio?
„Baš nam je žao“, reče Milan i nastavi da ide smeškajući se Perici i meni. A mi smo ga gledali kao vođu. Perica čak predloži da počemo da ga zovemo Singidunac, ali brzo odustadosmo od te ideje.