Ali, poraze, poraze neću sakupljati. Iako su i oni umjetnost. Neću ih sakupljati jer želim da su svuda razbacani oko mene, neka ih na podu, na kauču, poviše regala, u psećoj kućici, vani ispod trešnje, neka ih svugdje jer tako ih mogu ugaziti.

Onda ih, kao, slučajno nagazim pa se izvinem: Oh, Porazu, nisam znao da si tu, nisam te želio poraziti, jel mnogo boljelo?

Ali ti, najtevolim, nisi ni prevara, ni poraz, nisi ni salveta, još manje kutija cigareta jer ti si dama od džointa, izbjegavaš svaku klasifikaciju i kad te nazovem tvrdiš da nisi čula jer ti je veš mašina bila na centrifugu.

I tebe bih, jube moja, sakupljao. U svim situacijama. I sve ih posložio na zid, umjesto nekog Mihanovića, Lipovca ili Berbera, i kad bi mi neki smetlar došao u posjetu (a ti znaš da ja volim ljude na dnu, divim se čistačicama, građevinskim radnicima na skelama, trudim se biti njihov) rekao bih: A ovo je moja jube, sakupljao sam je i skoro sam pri kraju sakupljanja, nedostaje mi samo jedno. Još jedna situacija.

Samo jedna.
Da se goli prekrijemo lišćem i gledamo u nebo.