Piše: Stafan Simić

– Spasio sam vam život profesore – prepada čovek elegantno odevenog starca na ulici

– Ko ste vi? Šta hoćete od mene? – gunđa starac

Student nakon mnogo godina sreće svog profesora, i započinju razgovor:

– Oborili ste me deset puta na jednom ispitu, dve godine sam ga spremao neprekidno. Učio sam kao manijak. Samo to sam učio. Onda sam digao ruke i napustio fakultet, a onda i zemlju. Čekao me posao nakon diplomiranja, devojka, brak, a vaš predmet me delio od toga. Nešto je puklo u meni, digao sam ruke, otišao u Kanadu, i oterao sve u …

– Šta tačno niste znali kolega?

– Nisam znao kako postoje takvi skotovi poput vas, nadobudni, uobraženi, koji misle da su popili svu pamet sveta, za katedrom su bogovi a van nje miševi…

– Kolega, da se ne vređamo? Da ste znali, prošli biste…

– Mi nismo kolege, a znao sam sve, od stranice do stranice ali vama se nije dalo. I to ne samo prema meni, iživljavali ste se, podmuklo, cinično, krvnički. Uhh, šta ste nam sve radili…

– I? Šta ćemo sada? Ako ste toliko dobro znali tada, sigurno ćete znati i sada, koji je predmet bio u pitanju?

– Krivično pravo!

– Dakle, da ste me tada ubili, kao što ste hteli, šta mislite da li biste bili krivično gonjeni, ili biste se izvukli?

– Vi ste se izvukli, a ne ja. Pratio sam vas jedne noći do stana, hteo sam da vas prebijem, da vam lomim kosku po kosku. Ne biste me videli ni po danu, bili ste mrtvi pijani, a kamoli noću.

– Znali ste gde sam živeo?

– Da, bili smo komšije.

– Na Dedinju?

– Ne, tada ste još uvek živeli u blokovima…

– Te noći sam bio na metar od vas. U rukama sam držao bejzbol palicu, primakao sam vam se, ušao sam za vama u zgradu, bilo je 4h ujutru… I nisam mogao. Nisam mogao. Samo sam prošao pored vas i rekao – crkni skote, vi ste nešto promumlali i ušli u stan. A malo je falilo da vas prebijem, rešio bih se bede a i rešio bih mnoge studente muke.

– Kolega, a što to sada ne učinite? Tada sam bio pijan, sada sam starac, šta vas sada sprečava?

– Da vas ubijem? Molim vas profesore, zaustavio sam vas da vam se zahvalim…

– Da mi se zahvalite? Na čemu?

– Sada sam državljanin Kanade, imam posao, svoju firmu, sve, i da ste me u jednom od onih deset naših susreta pustili teško da bih bilo šta od toga bio ovde…

– Znači kolega, spasio sam i vašu, a i svoju glavu?

– Može se tako reći. Da sam vas prebio te noći položio bih kod nekog drugog, zaposlio bih se, to je bilo lako u ono vreme, i ostao bih ovde da plivam kako znam i umem. A ko zna, verovatno bih se udavio kao većina devedesetih, i posle. Vi ste se profesore, čujem, dobro snašli?

– Eto vidite kolega, vi ste mislili da sam vaš dželat, a ja sam vaš spasilac? Pogledajte gde ste sada, a šta biste bili ovde? Pravnik kakvih ima milion, a šta ste tamo?

– Isto pravnik, ali jedan od najpoznatijih.

– Kolika vam je plata, moja profesorka je bila 1000 eura?

– Moja je deset puta veća, ne računajući dodatne premije…

– Znači kolega svaka vam čast, ovde teško da biste to i godišnje uspeli da zaradite…

– Pored vas takvih teško da bih za čitav život to uspeo da zaradim.

– Nemojte tako kolega, ipak ste vi moj dužnik…

– I vi ste moj profesore…

– Hvala vam što me niste ubili…

– Hvala vama što me niste pustili da diplomiram…

– Ništa, i drugi put.

Nakon nekoliko trenutaka ćutanja, nastavlja profesor…

– To je svet, to je standard a ne kao ova Srpska govna ovde, ne zna se ko pije, ko plaća, sve bih to ja…

– Šta biste vi profesore? Zbog takvih kao vi sam napustio Srbiju, lečite komplekse celog života nad slabijima a pričate o standardu. Ko zna ko je sve zbog vas stradao, pamtim i vaš politički angažman. Takvi kao vi su nas oterali. Vi ste obarali nas, Srpsku decu na ispitima, vi ste time našem narodu jebali majku…

– Srbi su najgora stoka kolega, najgora. Lako je vama da budete Srpski patriota u Kanadi, budite ovde i branite vašu zemlju na prvoj liniji fronta. Ne može svako da bude pravnik, i ne treba, da sam video potencijal u vama, pustio bih vas…

– Hvala profesore, i ne zaboravite da i dalje znam gde živite…

– Dođi sinko, slobodno, da utvrdimo gradivo, lako je u Kanadskim školama da se bude najbolji među onim debilima…

– Jeste profesore, jeste…

– Jeste sinko, jeste, zato se svi vi otuda i vraćate, a takvi kao ti samo u Kanadi i mogu da budu najbolji pravnici, ovde bi te pojeli za doručak…

– Srećno vam bilo profesore…

– I vama sinko, i ne zaboravite drug Staljin je rekao – učiti, učiti i samo učiti!

– Jebo vas Staljin profesore, i Tito, i Sloba, i Putin, i svi…

– I tebe sinko Obama, Buš, Klintom, i cela evropa i Amerika zajedno.

– Hvala lepo, ja bar znam za šta živim…

– Molim lepo, i drugi put!

Posvađaše se ljudi na ulici, a neka baba u prolazu samo dobaci – Srpska posla, gori smo nego cigani, i nastavi svojim putem.