Piše: Blažo Davidović

Jer što ti je suza na majčinom licu, što li je ako nije stid života skrivenog u trenutku ničega? U pogana usta ubacim dva “bensenidina”. Onako, na suvo. Mislim da su od pet miligrama. Imam još dva. Čuvam ako me uhapse. Ili ako ostanem bez duvana.

Jer, trebalo je proći osamdeset i tri godine da je vidim kako plače. Kako li ih je samo sakrila! Sve je suze sakrila, svaku je zakopala, da je djeca ne vide, da je muž ne vidi, da je nitko nikad ne vidi.
Kako plače.
Ne smije ona plakati. Nema pravo na to.

Jebiga. Stavio sam vodu za kavu. Pa se pitam šta ću sa rukama. Sjednem na kauč do nje. Nisam je ni zagrlio. Onako, stavio samo ruku na njena zgrbljena leđa. Pa pitam koliko Mirko ima godina, iako znam, znam… A devet ih je bilo, veli ona, pa broji.. Ivka, Slavka, Ante, Pere… Mirko, Kate,.. Plus majka i otac – jedanaest…

Ulijem malo mlika u kavu, kako ona pije. Braco i seka su bili, jako bliski, vrlo intimni. Ostalo njih dvoje, a sad, eto, ona sama…Nisi, kažem, ja sam tu, sa tobom, oli si ćorava? To ne ide, ne prima, odbija se od nje, kao zahtjevi radnika od neke vladine komisije.
– A ne mogu ja ić na groblje, ne mogu.
– Znam, bogati.
– Ne mogu više ništa. Nije za mene više nigdi ić.
– Pa i ne moraš.

Pušimo, šutimo, šutnju varamo. Čuje se bager. A kiša je, čudno, rade po blatu… Odjednom se sjetim, izađem brzo na teracu, pa pokupim dva para gaća sa konopa. Vratim se trijumfalo kao korisni sin, mijenjam temu, opasnost je u zraku i leti u svim smjerovima.

– Stalno gledaš televiziju, kiša pada danima, a ti stavila sušit gaće svoje?
– Mislila da će okrenut mrvicu na buru, privarilo me, pa mi pala glava, zakunjala, dok nije Dolores zvala da javi da je Mirko umra.

Vatam situaciju i davim je verbalno, da uteknemo, oboje, od suza:
– Malo, malo pa ti sušiš gaće vani? U nekim zemljama, znaš, to je zabranjeno.
– Ima ludih država, ima… Počnimo od nas.
– Nekako je, za oko, malo… Ka, nije baš lipo. Ženske gaće vani, pa još i tvoje, da su one male gaćice, tange,od cura, ovo, ono, pa nekako… Neko nam dođe u posjetu, tvoje gaće ga moraju udrit u oko.
– Neka ne gleda. Ili neka ne dolazi. Ne triba me više niko vidit. Imali su kad.
– Ima ona scena, iz domaćeg filma, ne mogu se sad sitit, znaš… Oni oko pokojnika pjevaju, pa su stihovi… Jedna ura, dva pandura… pa onda, čije su ovo ženske gaće, tako nešto, ne znan sad…
– Pa?
– Pa ništa… Ili Linđo, dobar tempo… Hajde linđo živo, živo… Skidaj gaće, rekla je da će…
– Ti si lud.
– Jesan. Triba ti kupit gaće donje.
– Gledaj svoja posla.
– Jer ja vidin da se stalno suše, znači da ih stalno pereš. znači da ih je malo, zašto ne kažeš, ne mogu ja znat stanje sa tvojin gaćama. Mi u ovom malom, jebenom selu, di ću kupit? Ne znan koji ti je broj, kako ću pitat, pamuk, jel? Ono, normalne bile, jel? Mogu kazat: moja mater ima toliko godina, mršava je, dajte mi deset, dvaest pari gaća.
– Ajd ča. Pusti me.
– Mogu kazat borkinjama svojim. Jer, ka, malo je glupo da ja kupujem tebi gaće, a mogu i falit. l one su te vidile, znat će. To su skojevke, samo modernije.
– Ko?
– Borkinje. Bogati, upoznala si ih, eee!
– Neće meni niko gaće kupovat. A mogu i ja kupit one šta pokaživaju guzicu. Da prije smrti pokažen guzicu svima.
– Kome?
– Svima!

Naočale joj padaju. Podigne ih i zapali cigaretu gledajući u pod – Crkvi, popovima…Hadezeu, Tuđmanu, Đukanoviću, Splitu, Dalmaciji, svima… Životu. Mogu i grobarima.
-Moš i ovim serijama koje gledaš, i njima pokaži guzicu…Majko…. Smiri se. Pustimo gaće sad, u redu, u redu sve…
– Ništa nije u redu.
– Dobro.
– Ajd ča.
– Iden.
– Ajd.

Vani sam udahnuo kapljice koje je vjetar donio sa mora. Udaljavao sam se od nje. Neka subote, mislim, neka, neka je bude. I eto nedjelje, blago meni.

A u pičku materinu.