Piše: Blažo Davidović
A sloboda nije u imanju, nego u nemanju. Kad imaš dvije vile, tri jahte, četiri sekretarice, ljubavnicu, psa i dva klavira koja ne znaš svirati, tada si sve samo ne i slobodan. Itekako si vezan. I mame te vrhovi, a spor si, društvo je brže od tebe, država brza još više, ubija te brzina i pogled prema još nedosegnutim visinama, gravitacija te poteže dole…
Moja jedina sekretarica bila je Panasonic.
Ni nju nisam imao u potpunosti, jer bi se one kazetice poremetile, javljala bi samo dio poruke ili čak ništa, muk i onaj “beep”. Ni ona se meni nije dala.
A na brzinu potrošačkog, kapitalističkog društva odgovaram ne svojom brzinom, ne ni sporošću, ona je još fatalnija, nego apsolutnim nepomicanjem. Kao u vicevima o Crnogorcima.
A nekako imam dojam da se ja vrtim stalno u krug, iako se ne mičem. Mene su, bogtejebo, napustile čak i centripetalna i centrifugalna sila.
Draga moja… Na dnu… Na dnu se jebe žestoko. Jebe se mozgom. Na dnu se popneš na njega i zajašiš ga besramno, jer imate samo jedno drugo. I to je to.
Na dnu je rock and roll. Saznaš svoje limite, preispituješ granice, užasavaš se svog neznanja, priznaš sebi da si klempav, a preko ekstremno ružnog, plavog – bijelog džempera, jedinog kojeg imaš, kojeg ti je punica kupila prije 18 godina, obučeš žutu majicu kratkih rukava, pa preko zimsku jaknu i zajebeš sve oko sebe, ljudi misle da imaš dobru, zimsku majicu.
Onda se zaboraviš, vodiš nju na gruzijski čaj i skineš se u nekom kafiću i ona pukne.
Presaviti se od smijeha.
Kakav styling, veli ona, stvarno si lud.
I ti jedva platiš dva čaja, ostaviš konobaru gomilu žutih, ljigavih kovanica od po deset, dvadeset centi, ostaviš čak i njemu kusurčić, i kažeš joj na izlasku:
– Hit the road, Jack!
radio gornji grad 
