Piše: Blažo Davidović

Zamisli, draga moja, koliko je nekad trebalo ljubavi da bi svom momku, svom ljubavniku, oprala gaće? Kakav je to eros bio, koliko seksipilnosti u toj slici, zamisli: ti na izvoru neke rijeke, nekog potoka, klekneš, zadigneš haljinu, ispadnu ti bedra, ne sterilno depilirana, nego ona sa finim, malim dlaćicama, pa udariš po robi sa onom batukom,sa onom jebenom drvenom motkom, mlatiš samo tako… Koliko puta treba udariti da bi ja imao čiste gaće? Ili da pariš robu, u onoj parjanici, a pepeo je bio deterdžent. Najvažnija je bila ona takozvana ” lukšija”, voda sa prokuhanim pepelom. Pa robu trljaš, gužvaš, okrećeš, gnječiš, pa ražentavanje… Pa onda gledaš jesu li one žene do tebe oprale bolje od tebe.
A meni se odmah digne na tu scenu, pravo da ti kažem. Ko zadnjem maturantu.

To sam u sebi mislio dok sam je gledao. Stara je i ona. Ide život, umiremo, vrtimo se i odlazimo, nakon zadnjeg kruga u bubnju laži, sujete, sperme i krokanta.

Jedva je hodala tada. I već je slabije govorila. A nisam joj bio ni relevantan sugovornik. Onako pogrbljena, sićušna i mršava, otvorila je vrata od veš mašine, ubacila dva lancuna i pojasnila mi. Ovako bila roba, ovako škura, okreni botun na broj dva, tu stavi na 95, pritisni ovdi da se upali. Gumu stavi u zahod i čekaj da završi, onda stavi sušit i to je to.
Ali nije, duboko vjerujem da predmeti mogu oživjeti. I ova mašina se naljutila. ne radi, ne okreće se. Prima vodu, prima struju, ali da se obrne… Njet!
Ipak se ne okreće.

Promijenila ruku. Solidarna sa Skojevkom, štrajka u tuzi i tjera me da budem šporkiji nego što jesam. Imam dva para gaća, jedne su sive i šporke, to mi je za po kući, druge su kafene, sa pjetom i manje su šporke, one su mi za pokazivanje, za izać vani i impresionirat pohotnice.
Pa sam se požalio. Pokušala mi pomoći Jelena, a ona je tehnički vižljasta, jako inteligentna, iskusna žena. Ništa. Pozovem Tanju iz Petrovca. Bez uspijeha. Uleti u zahod i Sanja, vrti se oko mašine… Ipak se ne okreće.

Jutros sjednem beznadežno na rub kade, dođe mi da zaplačem. Sirotinja, kako da kupim novu? Starudija, ima li smisla zvat majstora? Uberem oznake:
Gorenje WA 442.
Potapšem je dva puta odozgo. Ajd, ajd… Nema Skojevke, ali ja sam tu, ajd okreni se, okreni se, ne okrenula se dabogda nikad…
Sjednem na rub kade i zapalim duvan. Gledam u onaj jebeni bubanj:
– Đubre štajersko, pičko koruška, šušo šaleška, slovenijables si ti, jebente u bilu i škuru robu, jebente u centrifugu i programator, udavilo se cijelo Gorenje i vaskoliko Velenje u pretpranju i omekšivaču dabogda!
442 do potpunog ludila.

Nekad na brzinu uđem u zahod, zamalo šta ne polomim noge,upalim je na prepad, možda proradi… Ne i ne… Roba je već u bubnju, stoji danima, mokra, ne uspijem li oprat, gotova mi je i roba, i mašina, i ja, sve u trista milijuna pizdi materina neka ide.
Skojevka je rekla: stavi na broj dva. Nema nigdje broja dva. Provjereno.
Pizde slovenske, promislim. Jodlate i zajebavate narod.
Gorenje je prije bila poštena marka. Banditi jedni alpski.
I sve me nešto neće, i sve se nešto kreće, i ptice, i sunce, i ljudi u sivilu uokolo, i žabe, i zmije, i glasači, birači, sve se kreće, malo, pomalo, ali ipak i konačno…
Sve samo ne ona.

Ipak se ne okreće.