Piše: Blažo Davidović

Mučiš se? Morala si prodati auto? Ma, vidi, jedina brana između nas i materijalističkog zla oko nas jeste naša duša, srce i mozak. Jebeš auto. Ne treba se vezivati za stvari, samo za ljude. Uvijek sam vozio jeftina kola i imao skupe žene, a ljutio se na istetovirane frikove obrijanih glava, u bijelim čarapama, koji su imali skupe aute i jeftine žene.
Na kraju, ostao sam bez žene i sa kršem od auta. Neki put me one voze i ne daju mi pušiti, ja zapalim, one se preneraze, zakoči ta odmah, znaš, tjera me vani, samo što me u brzini ne lansira u kanal pokraj ceste. Gdje su nestala duhovna vremena kad sam mirno pušio vozeći svoja kola, a ona mi istovremeno popušila? Ja ću ti kazati gdje su nestala, znam ja odgovor, nestala su bez traga i spomena, nestala u vražju mater, u istom vremenu u kojem smo dobili bogataše. Čitaš o njima, jel da?

Pa, zaboga, kako ti onda može biti muka jer si bila primorana prodati jebeni auto?
Posljednjih 25 godina je period stvaranja naših balkanskih bogataša. Na zapadu se bogataške familije formiraju stotinama godina, neke tvornice imaju, neki proizvod, neki logo, brend u pičku materinu, kod nas je to bilo kaubojski, brzopotezno, ne znamo za njihove početke i startne investicije, krvav je njihov novac, ljigav i šporak, koga mogu fascinirati njime? Rat je bio njihova investicija. Nama grobovi, njima bogatstvo. Rekao sam ja to i onda, sjećaš se, i pisao o tome, a ti si mislila da sam loš Hrvat.
Ubačen direktno od Miloševića.

Slika naših bogataša, njihove životne priče, tako očekivane i monotone, kauzalna su posljedica bolne degutantnosti nakaradnih država i bolesnih društava, te njima adaptibilnih medija. Tu je sav smrad prvobitne balkanske akomulacije krvavoratnog kapitala i nema tu ni trunke neoliberalnog, ni nekog drugog kapitalizma. Naši bogataši postali su impresivno moćni u dvadesetak godina, upravo onih godina kada smo svi mi ostali deložirani iz jedinih nekretnina, a naši profesori kopaju po kantama za smeće.
A strašno su dosadni, opasni i bolni, tako monotoni i očekivano bizarni ti zemljani problemi, tako je to bezdušno i sitno, podlo i pakosno od okoline, nama zadato i nametnuto. Financijski problemi. Kao da su trajni, neka petljavina konstantna, kao da se s njima rađamo i umiremo. Strašno cijenim tu ideju o ukidanju novca. Neka je utopija, jebemese, ali je podupirem. I svi to imamo, najveće probleme imaju bogataši, njima stalno nedostaje novca, njima treba novac da bi čuvali novac.

Nađem se ponekad u njihovom društvu i strašno su mi interesantni. Osim pokazivanja svoje ekonomske moći oni se upinju da saznaju da li sam ja skužio i percepirao tu moć? Ako nisu sigurni, oni nastavljaju, vade kartice, ova je gold,bogtejebo datejebo, nazivaju svoje skipere preda mnom i pitaju za stanje jahte, uznevjere se i u panici su.

Nula humanitarnih akcija imaju.
Država ih ne pritišće. Ali, zato mi osjećamo državnu presiju.
Jutros sam sjeo u relativno nova kola i otišao na jutarnju kavu. Prijateljica mi posudila auto. Vozim ja, vozim, on svira, neki iritantni zvuk, stajem kraj ceste, upalim četiri žmigavca i derem se na njega : pas ti mater jebo francusku, zasvirat ću ja tebi ! Alarm, skužio poslije. Svira jer se nisam vezao.
Ja se ne vezujem. Sviraj, boli me kurac.Nitko me nikad vezivao nije, ponajmanje ću sam sebe.
Provjerio sam sve ladice u autu : nema viagre, nema kamagre, nema vibratora, nema kazete Mirzinog jata. Kad sam parkirao konačno, dobacio sam mu Vulevukuše avek mua?

Kad umru oni, neka im na grobu napišu: vozio je kabriolet, bio je tema Forbes magazina, neka ih sahrane sa rolexom. Jedina brana, jedna i jedina, zadnja brana između nas i takvih likova jeste naša duša. Zagrljaj. Poljubac. Osmijeh.
A kad budeš stopirala, budi sigurna da ću baš ja naići.
Smrdit će u autu, cigareta će mi biti u ustima, a ruka na tvojim bedrima. Krajnje bezobrazno, nakon dva zavoja, upitat ću te:

– Vulevukuše avek mua?