Pred vratima grada se nađoh i svoje ime rekoh stražaru. On pogleda u spisak, osmjehnu se i reče: “Dugo te nije bilo.” Misao “čudno” mi projuri glavom, dok se glomazna vrata uz tup zvuk otvarahu.

“Kakav je ovo grad?”, upitah stražara, držeći se za zid da me onaj odozada na silu ne ugura.

“Ili se praviš lud ili si zaboravio kako izgleda najljepše mjesto na zemlji. Svejedno, odgovoriću ti: ovo je grad svih želja tvoje duše. Uđi, i slobodno se posluži čim god poželiš.”

“Čime da platim?”

“Na izlazu moraš uzeti veliki kamen i nositi ga na svojim leđima dok si živ, ovde novac nema vrijednost.”

Uguraše me unutra, možda i protiv moje volje. Uzana staza se protezala sredinom grada, a sa obje strane doista bješe sve što duša poželjeti može. Kad bih opisivao šta mi dođe na dohvat ruke možda bi i sama priča nekog privukla da potraži taj grad (koji je, inače, veoma blizu), pa zato bolje i da ne počinjem.

Elem, uputih se ja stazom i taman da pružim svoje ruke (a nije mi trebao veliki trud za to, jer kao da su same išle), kad kao da me nešto ošinu i kroz glavu mi prođe “koliko god da bude lijepo taj kamen mora da je veoma težak”, što me navede da nastavim pješačiti stazom držeći ruke u džepovima. Čak i glavu pognuh ne bih li što manje vidio, a, čini mi se, i da sam žmurio i šakama prekrio uši, opet bih vidio i opet bih čuo.

Kad nekako dođoh do izlaza iz grada ugledah iscrpljene ljude kako na svoju muku još i ogroman kamen tovare na leđa. “Sad bi neko pomislio da sam pametan”, za sebe rekoh, “a nije do mene, već do onog što me napomenu.”

Tako se spasih ogromnog terata, makar dok me opet noge ne dovedu pred kapijom tog grada, a, siguran sam, neće dugo potrajati. Eto, nadam se da ću ponovo zaboraviti da sam ikada tu bio i da ću biti darivan sličnom opomenom. Na kraju, i da nemam sreće kao sada možda me ipak oslobode terata, jer ja sam doista ne znam kako da pomognem sebi.

(Ulomak iz romana ”Stanovnici kuće”)