Piše: Blažo Davidović

Spuštala se dizalom.Fokusirao sam se na njene sise i opet konstatirao da je lift nekako jebizoniji od dizala. Ja sam tip od lifta, ona od dizala, šta da se tu radi?
Pita me gdje pišem. Volim ta usputna pitanja celulit – katolkinja.
Nigdje, odgovorim.
– Možda ću dati oglas… Možda se neko javi.
– Kakav oglas?
– Pišem po kućama.
Ona premjesti torbicu iz jednu u drugu ruku. Unutra su joj kondomi, vibrator i vlažne maramice, pomislim.
– Ha… Pišem po kućama? Neće ti se nitko javiti. Bolje napiši “Pišam po kućam “, veće su ti šanse.
– Jel?
– Aha…
Izađem u sivilo i zapalim duvan. Nije meni što me neće, nego što me svašta hoće.
A kad se zabijem u svoj svijet, svoje unutarnje kraljevstvo, daleko od zemljanih vapaja, onda mi zamjere na depresiji i prekidu komunikacije. Treba napisati sve ono što govorimo da nitko ne čuje. Sve te glasove iz glave. Tutnje. Koliko psovki sočnih tu ima. Recimo, blagajnica u samoposluzi mi se zahvali, ja uzvratim pristojno, ali u sebi joj kažem: “Dođi, lutko, dođi tatici… Kako bi te pričepio!” Neki put rano, rano, dok sa bakicom razmijenjujem jutarnje pozdrave na ocvalom pazaru, u glavi začujem: “Jeben ti mater, tuko stara, pazarušo, aždajo i rospijo! “.