ODLEDI ME IZ OVOG GARDA

Zakazala sam ozbiljan razgovor sa samom sobom. I nisam se pojavila. Potreban mozak-štimer. U stvari potreban mozak. U stvari ne treba, šta će mi. Čitam ovde uporno nešto što piše jedna žena i mislim: “Ljudi moji kako je dosadna”. Mazohizam. Je l znate šta je to tuga? Tuga je što neki još uvek sumLJaju…
Pričao mi je deda, kako je njegova majka plakala kad bi joj pisao sa Golog otoka: “Stigne pismo, držim ga u rukama, a ne umem da pročitam”.
Uglačam iluziju kao jabuku. 21. vek je, a majke i dalje imaju samo dve ruke…