Mila Tanječka!

Ne znam da li ćeš ikada pročitati ove redove? Ali ja sigurno znam da je ovo moje poslednje pismo. Sada se bije bitka, strašna, krvava. Naš tenk je onesposobljen. Unaokolo su fašisti. Ceo dan odbijamo juriše. Ulica Ostrovskog je prekrivena leševima u zelenim uniformama, oni liče na velike nepomične guštere.

Danas je šesti dan rata; Ostali smo dvojica – Pavel Abramov i ja. Ti ga znaš, pisao sam ti o njemu. Mi i ne pomišljamo o spasavanju svojih života. Mi smo vojnici i ne žalimo da umremo za otadžbinu. Mi razmišljamo kako da Nemci što skuplje plate za nas, za naše živote…

Sedim u izrešetanom i unakaženom tenku. Vrućina je nesnosna, muči me žeđ. Nema ni kapi vode. Tvoj portret mi leži na kolenima. Posmatram. ga, gledam u tvoje plave oči i čini mi se da mi je lakše – ti sa mnom. Hteo bih da govorim s tobom mnogo mnogo, otvoreno, kao ranije, tamo u Ivanovu …

Kada je 22. juna objavljen rat, pomislio sam na tebe, pomislio sam na trenutak kada ću se vratiti kući, kada ću te videti i priljubiti tvoju milu glavu na moje grudi. A možda to više nikada neće biti. Jer rat je …

Kada se naš tenk prvi put sudario s neprijateljem, raspalio sam po njemu iz topa, sekao sam ih mitraljeskom vatrom kako bih što više fašista uništio i time približio kraj rata, kako bih te što pre video, mila moja. Ali se moja maštanja nisu ostvarila…

Tenk podrhtava od neprijateljskih udara, ali mi smo još uvek živi. Granata nemamo, meci su nam na izmaku. Pavel tuče po neprijatelju pojedinačnom vatrom, a ja se „odmaram“ i sa tobom razgovaram. Znam da je to poslednji put. Želeo bih da razgovaramo dugo, dugo, ali nemam vremena. Sećaš li se kako smo se opraštali kada si me ispraćala na staniici? Tada si sumnjala u moje reči da ću te večno voleti. Tražila si da ti se potpišem da ću celog života pripadati samo tebi. Ja sam sa zadovoljstvom ispunio tvoju želju. Lepo je umreti kada čovek zna da tamo, daleko, postoji blisko biće koje misli na njega, razmišlja o njemu i voli ga. Lepo je biti voljen…

Kroz probijenu rupu na tenku vidim ulicu, zeleno drveće, cveće u parku, divno, predivno. Vi koji preživite rat, živećete isto tako divno, predivno i srećno … Za takav žiivot nije strašno umreti … Ne plači. Na moj grob, najverovatnije, nećeš moći da dođeš, a da li će i postojati taj moj grob?…