Hrišćanski ideal asketizma i posvećenosti zarad bratske ljubavi svodi se na pedofiliju.

Komunistički ideal solidarnosti svodi se na Staljinove gulage.

Poštovanje čoveka i uzvišenost na licemerstvo.

Kao da se svaka pojava gleda u svojoj krajnosti, onoj negativnoj, i samim tim se ubija potreba da se stremi visinama.

Po principu – zašto živeti kada ćeš svakako da umreš?

Kada mi neko kaže – takav je život – to je tek najveća moguća glupost.

Život nije samo takav, već svakakav. I veseo, i tužan, i rascvetan, i jednoličan, i raznobojan… On traje milionima godina unazad, smenjivao se kroz epohe, klanjao se raznim bogovima, i bio je sve, veličanstven, smislen, uzoran, a bio je i ništavan, smradan, razoren još u začetku.

Još kada neko na osnovu svog života, takvog kakav jeste, projektuje u budućnost milijarde života, i kada svoje društvo, društvo u kome živi, proglasi univerzalnim, i kaže – uvek je bilo tako, tada se osećam kao da mi je neko opalio metak u glavu.

Time se sve obezvredi, svako nastojanje da se stvara, veruje, mašta, menja, usavršava, pomaže.

Nisu ljudi potrebni idealima, ideali su potrebni ljudima, kao svetlost koja ih vodi, kao pravac koji preseca mrak i rasterećuje od nepotrebnog. Kao zagledanost u daljinu koja prevazilazi banalnu svakodnevnicu koja se svodi na to “ko je koga”…

Fali celina sagledavanja, fali usmerenost na nešto veliko, nedostižno.

Fale takvi ljudi, fali takav svet, fali takav osećaj u čoveku koji je u stanju sve to da sjedini, a ne da misao ljudsku pretvara u kavez…