Možda ću tamo naći ženu, prijatelja i psa…
Možda ću tamo naći sebe…

Učim italijanski, loše mi ide, ali polako, reč po reč.

Volim kancone, da umem da pevam pevao bih kao oni…

Volim i njihova vina, nisam ih probao, ali znam da nema boljih.

Italija, zemlja koja je okružena morem, a nije ostrvo…

Zemlja koja toliko toga ima, možda će imati i jednog boljeg mene.

Voleo bih da upoznam neku Paolu.
Devojku koja je mimoišla sve ratove, krize i gluposti…
Zamišljam je sa šeširom, leđima pomalo izgorelim od sunca i letnjim pegama.

Come stai Stefano? – pitala bi me
Bene bambina, bene? – odgovorio bih

Uhvatila bi me za ruku i vodila Azurnom obalom…

Teraju me vetrovi negde daleko

A moje Paole još uvek nema.

Vuku me danas neke Italije…

Neke nove obale gde bih da se probudim…

Gde bih da se sretnem sa nekim, a stare zaboravim…

Gde bih da sretnem novog sebe, a starog zaboravim…

Samo da odem odavde, obučem najbolju košulju što imam

Stavim šešir, i malo se sklonim od našeg svega.