,,Ljubite neprijatelje svoje,
blagosiljajte one koji vas kunu,
činite dobro onima koji vas mrze“
(Mt. 5: 3 )

Putuješ vozom na jug. Kasniš već dva dana, najdužim putem se voziš do Trebinja.
Neki seljak ždere hleb sa slaninom i lukom i čudi se:
− Vidi, bog te mazo, ja stojim, a svijet se miče!

Dočekuje te crnogorski krš i kamen, krvavo nebo, mesto je golo kao tvrđava, tek ponegde krivi kiparisi i žuto grmlje.
Trebinje, topla jesenja noć, žičana ograda ispred kapije, kasarna narodnog heroja Save Kovačevića, stare austrougarske konjušnice, izdužene kocke, igra senki, kreštanje gavranova, teskoba u stomaku. Na betonskom platou ugledaš tri uniformisana tipa, koji koračaju držeći se za opasače. Senka koja stoji pored njih vikne:
− Vrr-llo dobb-ro!
− Služimo narodu! vrati se odjek.
Na kapiji stoji bubuljičava faca sa nemarno pričvršćenim opasačem, tako da se pištolj klati blizu muda.
− Kud’ ćeš ti, jebo te bog?!
− Ja not.
− Šta not?! Koji si mi ti, burazeru, bog te jebo. Ko si?
− Taj i taj.
− Šta tražiš ovde, barabo, vidiš da je zabranjen ulaz za civile.
− Prišel sem. Na papirje.
− Ama što je s tobom, jesi li blesav? Što piše na tim papirima? Aaa, bog te jebo, pa svi fazani su došli još prije dva dana. Kako to dozvoljavaš sebi? Jebo ga bog, moram zvat dežurnog oficira.
Dođe uniformisani sa zvezdicama.
− E pa vidi ti njega, jebe se njemu za cijeli svijet. Ajd’, marš u zatvor!
Odvedu te u pravougaonu ćeliju sa daskom za ležanje i prozorčićem. Izvadiš iz torbe poslednju rezervu, pljosnatu polulitarsku flašu šljivovice. Zaključaš se.
To je to, čizme koje se svetlucaju pod žutim svetlom, crvena žeravica koja odleti u travu i ugasi se, smrdljivo ćebe kojim se pokrivaš, hladnoća koja klizi među trule zidove.
U pet počnu da lupaju na vrata.
− Vojniče, otvaraj, ovde desetar taj i taj!
Ćutiš, pokušavaš da razmrdaš vratne mišiće. Ustaneš i napraviš nekoliko koraka po ćeliji.
− Vojniče, otvori, zvaću starijeg vodnika, nemoj da praviš budalu od mene!
Zevneš i potražiš cigaretu. Kroz mali prozor lije mlečna jutarnja svetlost. Novi koraci, razbijanje.

− Ovde stariji vodnik, taj i taj, dosta je bilo zajebancije, odmah otvaraj!
Šaputanje. Ključ okreneš tako da stoji vodoravno, da ga ne bi izbili.
− Pička vam materina, koja budala mu je dozvolila da se sam zaključa, a, Rakočević, taj majmun., kaži mu da se u deset javi kod mene! A ti, Slovenac, otvori.
Koraci, još jače lupanje po vratima.
− Ovde poručnik taj i taj. Zašto ne otvaraš? Šta radiš unutra? Ja sam poručnik B., tvoj nadređeni. Jesi li čuo, otvori ili ćemo provaliti.
Polako otključaš vrata. Na trenutak primetiš da uniformisane face iznenađeno bulje u tebe.
Govori poručnik B.:
− Ej, ej, vojniče, tek što si došao, a već praviš probleme. Pa dobro znaš kasniš dva dana. Kaži mi, kako bi bilo da svako dolazi kako mu padne na pamet? Znaš šta bi bilo, haos. Desetaru, vidi kakav je, vodi ga na šišanje, i nekۥ mu daju sve što treba.
Na kamenom platou vlada panika. Uniforme zuje tamo-amo, pokušavaju da se postave u redove, kolone, popravljaju odeću, opasače, puške.
U baraci sedneš na drvenu stolicu. Na sredini platoa ugledaš bistu Save Kovačevića. Nema očne jabučice, brkovi su mu izvijeni nagore, lice napeto, ramena prekrivena zelenom patinom.
Mašinica ti pleše po kosi, veliki pramenovi padaju na pod, čelik mili gore-dole, gore-dole. Nigde nikakvog ogledala.
Na trenutak uhvatiš svoj odraz u oknu.
Odeš sa desetarom do kancelarije. Tamo sede dva uniformisana tipa. Pred njima leže velike knjige u kožnom povezu.
Počnu da popisuju podatke o tebi.
− Prezime, ime, otac, majka, koju školu si završio, jedinica, e, desetaru, koju, znači za bolničara, član saveza omladine?
− Ne znam.
− Jesi ili nisi?
− Ne znam.
− Kako ne znaš, što se praviš glup! Pedes’osmo si godište, piši član. Desetaru, vodi ga, da napravimo čoveka od njega. Ajde u magacin.
Uniformisanom u skladištu se nikuda ne žuri. Baca pred tebe krpe, cipele, plehanu posudu, šlem, kaiševe, šinjel, patike, šatorsko krilo i još čitavu gomilu odeće.
Usput zapisuje.
− Koji ti je broj noge? Četrdeset tri. Evo ti jedno odelo za ovde – radno, jedno za u grad, evo ti papuče, jedne sportske patike, šinjel, sportske gaće i majica, vetrovka, čizme, cipele, duge gaće, dve košulje, probaj to, evo ti i ključ za kasetu.
Tuce stvari povezanih u zavežljaj od šatorskog krila prebaciš preko ramena i kreneš za desetarom. Odete do jedne od zgrada u kasarni. Malter otpada sa zidova. Iznad vrata visi velikim slovima napisano:
DOBRODOŠLI DRUGOVI VOJNICI!
Desetar ti odredi jedan od slobodnih gvozdenih kreveta. Trebalo bi da složiš stvari u zelenu metalnu kutiju. Ali, nema dovoljno prostora.
− E, što to činiš? Pa to treba sve fino složiti. Evo za prvi put ću ti pomoći, a onda ćeš morati sam.
Desetar spretno slaže gomilu stvari u svežanj velik pola kvadratnog metra. Pomaže ti i u raspremanju kreveta.
Spavaonica smrdi na ustajalost, trulež i znoj. Parket je uglačan voskom, preko kreveta vise peškiri. Na prepotopskim daskama su zategnuta ćebad i čaršafi.
− Da znaš, ja sam tvoj desetar K. Našim vodom komanduje stariji vodnik Z., a četom komanduje poručnik B. Zapamtio?
Klimneš.
− Poručnika B. si video prije šišanja. On je dobar čovijek, ali zna biti itekako zajeban. Ovdje je sve na komandu, svaki tačno zna šta mora da radi. Zapamtio?
Klimneš.
− A sad obuci odijelo za u grad, obrij se i sredi, pa pravac u kancelariju poručnika B. Razumio?
Klimneš.
Ispiraš penu za brijanje sa lica. Čelo potopiš u hladnu vodu. Sivi betonski lavori su poređani u nizove. Smrad lizola.
U klozetima nema šolja, samo rupe. Povratiš.
Vratiš se u sobu i potražiš novu uniformu. Ima neki čudan vonj, na užeglu mast.
U hodniku na drvenom držaču stoje cipele. Čitav red. Prevelika kapa bez zvezde sklizne ti na oči.
Pokucaš i uđeš u kancelariju poručnika B.
− Napolje, nisam rekao, da je slobodno!
Još jednom pokucaš.
− Slobodno!
Uđeš. Poručnik B. te odmeri prodornim pogledom. Gledaš mu u oči.
− Što ćutiš, ko si ti?!
− Taj i taj.
− Šta ja znam, ko si. Tako se ne obraća starešini! Ne znaš, je li? Pokazaću ti!
Ustane, izmakne se dva koraka i salutira.
− Druže poručniče B., vojnik taj i taj, prva četa, drugi vod, prvo odeljenje, javlja se na raport. Ajd’ sad!
Ponoviš.
Poručnik B. duboko odahne, sedne za sto i prekrsti noge. Olovkom ujednačeno kucka o sto. Na zidu iza njega visi geografska karta Jugoslavije.
Oštro pogleda.
− Kako to stojiš, nisam rekao voljno!
Kratak predah.
− E, sad, da malo porazgovaramo k’o drugovi. Znaš li ti gde se nalaziš? Kako da ne, sad si vojnik, sad ti je ovo dom, a ja sam ti i tata i mama. Zakasnio si dva dana, i po svim propisima treba da te kaznim sa deset dana pritvora. A ja to neću, želim da budemo prijatelji. Biću čovek prema tebi, pa budi i ti prema meni. Razumeo? U redu. Ovde svi imamo svoje obaveze i zadatke. Moraćeš da zaboraviš na svoj civilni život, sad si ovde i ništa drugo nije važno. Vidi, sto dvadeset ljudi je pod mojom komandom, a meni su svi isti. Kao što sam ti već rekao, budi čovek prema meni, pa ću ja biti prema tebi. Ako imaš bilo kakve probleme, slobodno se obrati meni ili starijem vodniku Z. I zapamti, ako ćeš praviti sranja, srediću te, kao što sam već puno njih. A sad, voljno! Idi do starijeg vodnika Z., da te upozna sa tvojim vodom i odeljenjem.
Odeš na kameni plato. Uniformisani su podeljeni u grupe.
Jedni stoje u redu, desetar im naređuje:
− O de-sno raa-me! Nije dobro! Ej, ti mali, pa kako to držiš pušku!
I počinju ponovo.
Puške stežu uz sebe kao da su drveni kurčevi, prebacuju ih preko ramena, k nozi, opet ka sebi i tako ponavljaju.
Druga grupa se podelila u trojke, i ukrstivši ruke drže drže jedan drugoga za opasače. Čizmama udaraju o beton, brade su im podignute, pogledi uprti u napola raspadnute štale pored stražarnice. Olovni vojnici, kako ih zaljuljaš, tako se kreću.
Promukli uniformisani viče:
− Je’n dva, desna leva, je’n dva, ’ajmo brže, desna, desna, jače, brže, je’n dva…
Treća grupa trči, zaustavi se, čučne, potrči, legne, puzi, čučne, ustane.
− Puzi, ka tlu, ne tako, sasvim ka tlu!
Javiš se starijem vodniku Z. Rošavo lice, stoji podbočen, negovani brčići, tup pogled.
− Ej, ti si taj, a frajeru? Pa šta ti to sebi dozvoljavaš? Kako to stojiš, i gde ti je kapa? A šta radiš u odelu za u grad? Trči, presvuci se, pa onda na pikavce, ’oću da mi se krug cakli.
Presvučeš se u odvratne, iznošene krpe. Nedostaju dugmad, košulja je prevelika, opasač izlizan, pantalone hrapave i smrdljive.
Polako se krećeš po kamenom platou i skupljaš pikavce. Sunce počinje da prži. Diže ti se želudac, u glavi ti se vrti. Odjuriš do trave i povraćaš.
Uspraviš se i obrišeš suze.
Paraju ti uši povici i jurcanje po kamenom platou. Uniforme se kreću u ludim rasporedima, koraci odzvanjaju, komande se smenjuju.
Dug niz boća čeka na ručak. Ovog puta red je zmijast. Gušteri prepričavaju glupave šale o Sulji i Muji.
Uzmeš nit, napraviš omču i navučeš je oko zapešća, kao da oponašaš obešenog čoveka. Ruka se klati kao da je mrtva.
Masa logoraša zahvata iz plehanih posuda. Gutaju, balave, trpaju u sebe, kao da nedelju dana ništa nisu jeli. Govnjivo pasiran grašak, vodnjikava supa, mleveno meso slično konjskoj balezi i salata koja ima ukus sena.
Pojedeš dva parčeta hleba i popiješ malo vode.
Prve nedelje su popodneva slobodna. Pušiš cigaretu za cigaretom i sediš na rasklimatanoj klupici.
Svi živi igraju fudbal, nabijaju loptu, deru se, šutiraju, viču, kipte od silne energije, Šeki daj, jebo te Šeki, ’ajde Džajiću, centar daj, daj, lude, bacaju se za loptom, šutiraju, dahću, riču.
Neki ispred kasarne čiste čizme do sjaja. Oni još zagriženiji rasklapaju puške, čiste ih uljem, glancaju, dodiruju ih kao da su živi udovi, trljaju ih, gore-dole, gore-dole, pa uzdahnu, obrišu, zagrle, stegnu, poljube, da im dozvole i u krevet bi odlazili sa puškama, pojebali bi ih ili bi ih jedan drugome zabili u guzicu, te njihove velike kurčeve koje treba negovati, treba ih drkati, da ispljunu, ali ne život, već smrt.
Nije prošao ni dan, a tebi se već čini da si tu godinama. Ma šta sat, dan, bićeš tu mesecima. Niko te nije pitao, ti sada nisi niko, vojnik taj i taj označen brojem, ti si obrijana glava, uniforma, u čije ime misle drugi, moraš da postaneš komad mesa i mišića bez mozga, komad koji zna da sluša povike komandi, ti si još neizdresirana životinja, robot u koga će sledećih meseci ubaciti programiranu karticu, bićeš samo jedan u masi, sa kojom mogu da rade šta im padne na pamet, moći će da laju na tebe, da te zatvaraju, pljuju, puzićeš na njihovu komandu, bićeš blatnjav i usran, marširaćeš po kiši, stražariti noću, postajaćeš pravi muškarac, snažan, čvrst, pouzdan, poslušan, pravi muškarac sa čeličnim mudima, bićeš velikan, dve crvene linije će ti urezati u meso umesto obrva, branićeš domovinu, domovina je tvoja mati, živiš u slobodnoj materici majke domovine, tvoja majka ima bujne grudi, zdravo srce, zlatnu kosu, lepa i dobra je, hrabra i ponosna, ako ne veruješ, naučiće te − koliko su i sve druge do sada.
I za one, koji su izdajice, koji su dezerteri i bleferi, i za njih će se pobrinuti domovina, i oni će marširati, klicati njeno ime, davati krv i život za njenu sreću, sve vas, baš sve ćemo naučiti da volite i branite majku domovinu.
Jednom, nakon mnogo godina, bićeš zreo čovek, sedećeš sa prijateljima, pričaćete jedan drugome šale i dogodovštine iz lekcija učenja kako voleti i braniti domovinu, zasuzićete kada bude zasvirala himna, prvi ćete biti spremni da date svoj život u atomskom ratu.
A dani se vuku.
Neki tip na provokaciju vodnika skoči sa drugog sprata, polomi noge i nekoliko rebara.
Komandant kasarne sazove svu uniformisanu raju:
− Bila je to nezgoda, drugovi vojnici, već smo poslali dva oficira i tri vojnika, članove Saveza komunista, da daju krv unesrećenome.
Dao si krv za majku domovinu!
Neki Šiptar i neki Bosanac se potuku nakon balkanske šege. Pošto ga Bosanac opsuje, njega, majku mu, dalje i bliže rođake, ovaj ga dve noći traži, sa baterijom hoda od jednog kreveta do drugog. Konačno ga pronađe i zakolje.
Dao je krv za majku domovinu!
Vojnici donose piće u kasarnu, opijaju se, tuku sa domaćinima, tucaju dve ostarele kurve koje na pupcima imaju istetovirano: nema jebača bez opasača.
Uče se da vole i brane majku domovinu!
Komandant kasarne sazove falange uniformisanih i zajedno sa njima vežbaš zakletvu majci domovini.
…da ću svojom krvlju braniti, da neću žaliti da u toj borbi dam i svoj život…
Pukovnik održi kratak govor:
− Drugovi vojnici, zdravo!
− Zdravo!
− Za koji dan polagaćete zakletvu, doći će vaši roditelji, prijatelji i društveno politički radnici ovog grada. Želeo bih da sve bude kako dolikuje našoj kasarni koja čuva svetle tradicije narodnooslobodilačkog rata naših naroda i narodnosti!
Istorija nam nalaže da sačuvamo ono što su krvlju stekli naši preci, koji su se vekovima borili da bismo mi sad konačno živeli u miru i slobodi. Svi treba da znate da neprijatelj vreba sa svih granica. Ima puno onih koji žele da promene sistem samoupravne Socijalističke Federativne Jugoslavije; svima njima treba pokazati da se vremena ne vraćaju, jer istorija uvek ide napred.
Kada se raziđete, u tebi sve bubnji i vibrira. Uniformisani mladići užarenih lica odlaze u kantinu po pivo i napolitanke. Kupuju pisma i razglednice, da bi rodbini, ženama, poznanicima, poručili da uče da vole i brane majku domovinu.
Neki zapevaju borbene i revolucionarne pesme.
A ti nađeš nekog otkačenog tipa iz Izole, koji podseća na starog srpskog vojnika, pronađete se među stotinu njih, zarolate džoint i pokušavate da ubijete sliku koja vam je pred očima.
− Naša armija je još uvek humana, vidi, s tim ljudima možeš da činiš šta ti je volja, možeš da ih do guše zakopaš u govna, pa neće reći ništa, sve su to vežbe. Daj im fudbal, plastično oružje, dva narodna pevača, pasulj, tri komande, i biće zadovoljni, jer oni su pravi muškarci, veliki muškarci, oni su na redu da kao i njihovi očevi i dedovi ubijaju, kolju, masakriraju, oni su na redu da brane granice naše budućnosti, oni bi se u slučaju rata ponašali kao i devedeset i devet odsto Zemljana, a ako bi ih ikada osudili za zločine, tada bi rekli, izvršavali smo naređenja, ništa drugo, tu samo procveta nacionalni ponos koji možeš da pretočiš u bilo kakvu agresiju, to je psihologija mase, borba za opstanak, osećaj sigurnosti, kada stežeš pušku uz sebe i misliš, ne mogu mi ništa, ako treba herojski ću da poginem, ni ne pomišljaju šta će povikati pred smrt, šta su drugo uniforme, šta drugo je oružje, to je samo vidljivo zlo, đavo koji se skriva u svakome od nas, i ako ga usmeravaš, zalivaš i odgojiš, onda dobijaš armadu, dobru, uvežbanu, a ako pogineš, junak si, tvojoj majci pošalju odlikovanje, a ako se sklanjaš, ako mrziš rat, oružje, nasilje, uniforme, ako ne želiš u borbu za ideju koja je, eto, na redu, jer ideologija ima bezbroj a svima je nešto zajedničko, to, da zarobljavaju pojedinca, ako nećeš u rat, onda si dezerter, izdajnik, velika kukavica.
Poslednje reči njegovog monologa se utiskuju u krvavo crnogorsko nebo. Usisavaju dim za dimom i klize u sebe.

***

Bilo jednom.

U dvorištu oko tvrđave trčali su za nagradom. Neki su zaostali već na startu.
Nećete da trčite? Pitali su ih uniformisani nadzornici.
Sve u zatvorskom dvorištu je bilo isplanirano do detalja, kao i vekovima do tada.
One, koji nisu hteli da trče i da se bore, zatvarali su u tvrđavu. Bili su mladi. Ukrali su im spavanje i snove.
U jutrima, kada je zatvorski čuvar otvarao teške kapije tvrđave, po hodnicima se razlegalo:
NIKADA NEĆETE BITI VITEZOVI!
Mnogi su umirali u tvrđavi, drugi su poludeli ili su se obeleženi vraćali kući.
Tvrđava je bila stara koliko i ljudski rod.
To jutro je bilo prazno i zbijeno. Nisi trčao, nisi se borio, nisi čistio puške, spremao kasete i krevete, nisi marširao, nisi ustajao.
Ali tog jutra si se probudio pre njih.
Otvorio si prozor i komad za komadom izbacivao u dvorište. Izašao si napolje i legao na travu.
Čudio si se da se i na tom mestu iz jutra rađa novi dan, kao da je prirodi svejedno za tvoj bol i strah.
Došao je dan, kada si morao nešto da prelomiš u sebi.
Nag, samo sa uprtačima i opasačem, ulaziš u zbor, dok uniformisani mrmlja dnevnu zapovest.
Srce ti lupa brže, mišići postaju tvrdi, oči vlažne.
Priđe ti poručnik B. Odmerava te pogledom, zuri. Stoji dva centimetra od tebe, dere se, a ti ga jedva čuješ.
Frančiču, šta je to sa tobom, zar si sasvim poludeo?! Odma’ ga vodite kod doktora!
Vrana zaleprša krilima i poput crne tačke se izgubi na horizontu.
Lekar te pregleda i opipa. Pogleda svaki pedalj kože, da bi pronašao mesto uboda. Ne nalazi ga, jer ga nema. Pretura te kao mumiju, gura u tebe, a ti ćutiš.
Više ni ne klimaš.
Šta ja znam što je s njim, pa sigurno je jeo neke tabletice. Vodite ga u Split. Ovo mi je deseti ludak u četrnaest dana, šta ja tu mogu?
Na nekoliko sati te zatvore u posebnu sobu. Oduzmu ti sve što bi ti moglo pomoći da se obesiš. Kaiš, uprtače, učkur na gaćama, čak i pertle.
Desetaru K. ne miriše ideja da motri na tebe. Kada sazna da još danas odlazite u Split, svane mu.
Zguren sediš na tlu. Njišeš se u nežnom ritmu bubnjeva. Otputuješ daleko od glasova i slike života, koji protiče sa one strane zidova koji te čuvaju. Najradije bi ustao i zaplesao, a ovako se samo ljuljaš napred-nazad.
Džipom vas odvezu u Dubrovnik. Desetar K. te drži za rukav dok kupujete karte za autobus. Umesto obrva ima samo dve crvene urezane linije, ali je ipak odgovoran za tebe.
Vozite se pored mora. Kondukter precvika karte i upita desetara K.
Šta je sa njim?
Bolestan je.
Okreneš glavu i pogled ti pliva po morskoj površini. Na plavoj ravnici se iscrtavaju putevi koje vidiš samo ti.
Sa prvim mrakom stignete do velikog, super modernog kompleksa vojne bolnice u Splitu.
U hodniku, gde čekate, napadne te nepoznati čovek.
– Ej, vojniče, gde si dobio tu uniformu, pa to je nova stvar, to je potpuno novo SMB odelo, nikad ga do sad nisam video, oduševljeno govori i ulizuje se.
Ostavite ga na miru, kaže desetar K.
Nepoznati se uvređeno skloni.
Uđeš sa desetarom prijemnu kancelariju. Ispituje te doktorka koja ima grčki profil i konjski rep na glavi. Dlanom ti podigne bradu i osvetli ti oči.
Zažmiriš i ćutiš.
Svučeš se i istuširaš. Plava, prugasta pidžama, koju su ti dali je prevelika, izgledaš kao neko strašilo. Oduzmu ti sve, osim cigareta, šibica i nešto sitnine.
Desetar K. okleva, rado bi nešto rekao, ali ne zna šta i kako. Plećati bolničar ti kaže na poznatom jeziku:
– Za mnom.
Po hodniku se šetaju plave uniforme. To je zatvoreno odeljenje, gde su pomešane starešine i vojnici. Hodnik je zastakljen pleksiglasom. Vrata soba su otvorena. Kroz mlečno staklo vidi se park sa klupama, cvećem, ukrasnim grmljem. Zaklizaš se po linoleumu uglačanom voskom.
Približi ti se Ciga i žica cigaretu.
Brzo zapali, strasno povuče i lukavo se smeje.
– E, jebo te pas, zašto si došao ovamo?
Slegneš ramenima. Informiše te, a da ga za to nisi zamolio.
– E, ti Slovenac, vidim ja tebe, i ovaj ludi bolničar je Slovenac iz Celja, ali, ne brini, najebaće on. Znaš, prije smo bili na četvrtom spratu, pa je neki iz Pančeva skočio dole i ubio se. E, jebo ga pas! Još prije sedam dana mogli smo svaki dan na sat izaći u park, pa jedan iz Tuzle go pobegao u grad. E, jebo ga pas! Šta ćeš, to ti je život, jebo ih pas! Ima svakojakih ovdje, je li, ti nećeš da razgovaraš. E, jebo te pas!
Cigu zaustavi plećati bolničar, i zapreti mu na lošem srpskohrvatskom:
– Ti, Ciga, ako i dalje budeš piš’o v posteljo, ima te udavim. Dosta mi te je.
– Gledaj svoja posla, jebo te pas! sikne Ciga i istrgne se bez pogleda.
– A kaj ti stojiš tamo i buljiš. Pročitao sem tvoj karton, narkoman si, eh, ziher si blefer kot večina. Za dobrih nedelju dana če te vratiti u kuhinju. Još češ ti jebati ježa, bez brige. Čuj, puno blefera…
Učiniš isto kao i Ciga.
U dnevnoj sobi ti se približi riđokosi. Otvori usta i prstom pokazuje na grlo.
– Vidi ovo, sve je oteklo, ugušit ću se na spavanju, malo po malo pa neću moći da dišem. Imam ja ženu u Novom Sadu, znaš ti kako je to zgodna cura. Plavuša, visoka, učiteljica. Treba danas da joj pišem neko ljubavno pismo. Znaš li šah, ’ajde, idemo jednu partiju.
Vučete poteze, njegovi su neobični, lovac je tvrđava, seljaci se šetkaju, i, naravno, riđokosi pobedi.
– Znao sam da si slab. Svi ste ovde slabi, niko me još nije pobedio. Pogledaj, je l’ mi još oteklo? Ugušiću se kao pacov, a doktor mi kaže da će sve biti u redu.
Ćelavi vodnik se češe po mudima i blesavo osmehuje. Stari borac, kapetan prve klase, čita stripove. Tetovirani Boro iz Užica nepomično zuri u tamu sa druge strane pleksiglasa.
Ciga žicka cigaretu, dve, istrese nove informacije, i kada mu ne odgovaraš.
Visoki ženski glas peva neku tužnu pesmu.
– Žene i djevojke su na onoj strani. Čuješ Jovanku, kako lijepo pjeva. Što ti je to zgodna pička, pojebao bi je za tren. Njen muž je potpukovnik, tukao ju je po tri puta na dan, pa je poludila. E, jebo ga pas! Sad će večera, videćeš, hrana ti je kao u hotelu.
Uz hranu ti daju prve tablete. Kada odbiješ da ih uzmeš, plećati bolničar ti zapreti:
– Nećeš, e, onda ćeš dobiti injekciju.
Pred spavanje je zaista dobiješ.
– Sad ima da spavaš k’o beba. Nego, slušaj, nešto mi se čini da si i ti jedan od blefera. Pazi se.
Uprkos apaurinu ne možeš da zaspiš. Pušiš u WC-u, uskoro ti se pridruže Boro i Ciga. Boro je go do pojasa, na podlaktici ima istetoviranu pola-ženu pola-zmiju.
Ciga melje k’o mlin:
– Noćas je opet ovaj majmun dežuran. Pa on ti je po dvadeset sati tu. E, jebo ga pas! Svejedno, ipak ću se danas opet popišati u krevet. Znaš da me ta budala budi svaka dva sata i vodi na pišanje. E, pa, nećeš bolan, e, jebo te pas, maznuću te jednom.
Sedite jedan pored drugoga na hladnim keramičkim pločicama. Boro ćuti. Pušite cigaretu za cigaretom.
Nisi progovorio već dan i po.
Vrata spavaonica su otvorena. Plavo neonsko svetlo peče oči. Iz susedne sobe se začuje zavijanje koje prelazi u ječanje:
– Komandante Mark, gde si, ej, komandante Mark, ja sam tu, tu sam, zar me ne čuješ?
Ciga čvrsto spava, riđokosi se vrti na krevetu. Kapetanovo ječanje narasta do krika.
– Komandante Mark, pomozi, komandante Mark …
Bolničar i dežurni lekar mu daju injekciju.
– Šta je to sa njim, pa pod ovim medikamentima bi spavao i konj, on dobija po tristo kapi Haldola, i još ne spava.
– Sad će, gospodine doktore, ne brinite.
Plećati bolničar uđe u našu sobu.
– ’Ajmo, Ciga, na pišanje!
U deliću sekunde kroz vazduh poleti aluminijumska stolica koja stoji između kreveta, i zaustavi se na bolničarevoj glavi, skok, krik, mlaz krvi mu oblije čelo.
– Nećeš me ti buditi svake noći, jebo te pas!
– Zgromiću te, ubiti, samleti!
Bolničar podivlja, sruši Cigu na pod i savije mu ruke na leđa. Zajedno sa lekarom ga odvuku do ambulante.
Natrag vrate mlohavo telo bez svesti. Dvama kaiševima mu privežu ruke, dvama noge za ivice kreveta. Preko grudi mu povežu čaršav.
– Sad će biti miran četrdeset sati, kaže lekar i obriše znoj sa čela.
– Sreća što ste bili tu, da nije bilo vas ne znam šta bih uradio sa njim, dahće bolničar.
Kada odu, okreneš se ka Cigi, koji nemirno hvata vazduh.
– Zar ti ne voliš majku domovinu? –  pitaš ga.
Ciga samo kratko lovi vazduh.
Iz susedne sobe se čuje pritajeno ječanje kapetana prve klase:
– Komandante Mark, pomozi, komandante Mark, ja sam tu…
Zelena svetlost neona treperi u noći. Kreveti postanu lađe. Kukavice, dezerteri, bleferi; spavaju, omamljeni magijom hemije.
Kraj zida stoji Boro. Snažne grudi upire o beton.
– Hoću, hoću, hoću, tiho mrmlja.
Kao mora te probudi plećati bolničar kome je povijena glava.
Besno kevće na sve strane:
– Ajmo, ajmo, diži se! Šta ti, bleferu, šta buljiš, a, šta, to može komotno da se desi i tebi, nikad ne bulji. Za nedelju dana će te vratiti u kasarnu, i još ima da te strpaju u vojničku ćuzu.
A ti ga samo gledaš, nepomično, s prezirom.
Ciga spava vezan kaiševima. Riđokosi opipava nepce. Boro, napet kao struna, stoji naslonjen na zid i puši. Sedokosi vodnik se češe po jajima.
Kapetan prve klase čita stripove.
 Jovanka peva novu tužnu pesmu.
Boro svuče gornji deo pidžame. Mišićavi čvorovi mu se napnu. Noktom pažljivo odmeri tri milimetra na žiletu i jednim zamahom povuče preko trbuha. Na početku se vidi samo crvena linija.
Prstima snažno rastegne zarez. Mlaz krvi se izlije po pidžami.
Krv curi na linoleum.
Krv se skuplja u baricu.
Dajte krv za majku domovinu, dajte život, budite snažni, veliki, budite junaci, pobeđujte, ne plašite se krvi, domovina se hrani vašom krvlju, domovina zahteva vašu krv, vaša krv je krv domovine. Dojure bolničari i odvuku ga na šivenje. Scena se odvija filmskom, nestvarnom brzinom.
Ostane samo barica krvi.
Pokupiš žilet i skloniš ga u kutiju šibica.
Kao zarobljena životinja juriš sa jednog na drugi kraj hodnika, pušiš cigaretu za cigaretom, zaustaviš se, pokucaš po pleksiglasu, duboko udahneš i izdahneš, zažmuriš, stežeš pesnice i opet kreneš na drugu stranu hodnika.
Visoki Jovankin glas peva:
… u krčmi stari nikog nema, zora je svanula, ciganin stari tiho drema, ne svira tambura, ona se više vratiti neće, takva je sudbina, ej majko majko, što me rodi kad sreće nemam ja, ej majko, majko, što me rodi, kad sreće nemam ja…
Nemoćan si, zarobljen, napet, sada ćeš pući, počećeš da vrištiš, zaletećeš se u okno, skinućeš sunce sa neba, poludećeš, udarati glavom o zid, žuta sluz će se razliti ih lobanje.
Odvedu te u laboratoriju, gde ti uzmu dva decilitra krvi. Usledi razgovor sa psihijatrom, koji se završi tako što te istera napolje.
– Pričaće ti, budi siguran, puno je već bilo takvih, a svi su propjevali!
Priđeš ulaznim vratima. Čučneš i viriš kroz pukotinu.
Jedva možeš da veruješ da na onoj strani ljudi žive svoje obične živote.
Nakon podnevne doze hemije većina drema i spava. Odeš u kupatilo. Stakla na prozorima su presvučena mrežom.
Iz kutije šibica izvučeš žilet. Na trenutak ga držiš među prstima. Zavrneš rukav. Vene na zapešću se napnu.
Ne možeš, bojiš se, to je tvoje meso, tvoja krv, ne možeš, a šta ako ne dođu, ako te namerno puste da crkneš, da pogineš kao pas, da se utopiš u svojoj krvi?
Moraš, moraš, moraš!
Domovina je tvoja bleda mati!
Podsvesno okreneš ruku i povučeš nekoliko puta po gornjoj strani. To su male crte. Krv polako promiče kroz zareze. Triput povučeš jače. Krv oblije ruku.
Krv, krv, krv.
Sediš na podu i gledaš kako krv kaplje na bele pločice.
Kada izađeš u hodnik otrčiš do plećatog bolničara.
– Šta si to radio? kaže hladno.
Skačeš oko njega i vičeš:
– Ti pizdo, ti fašisto jedan, ti bleferu, ko je bre blefer, odjebi bleferu, ti svinjo fašistička, ti kurvin sine, frka, a, dođi vamo, dođi, razbiću te, zdrobiću ti pičku, razjebaću te, ubiću te, dođi, dođi, svinjo fašistička …
Prvim udarcem ga okrzneš po slepoočnici. Vešto se izmiče. Rvete se i srušiš ga na pod. Zgrabiš ga za vrat, daviš ga, ne puštaš, udara ti glavu o zid, ali ti ne puštaš, držiš ga čvrsto, vidiš kako mu se iskolače oči, kako postaju staklene, kako mu pulsira vena na slepoočnicama, ne puštaš, ne smeš da ga pustiš.
Ležiš na krevetu, svet pleše. Metalno svetlucavim kleštama ti šiju kožu i meso.
Kroz suze vidiš milo lice maršalove fotografije koja visi na zidu.
– Zašto se nisi sekao na pravoj strani, kaže beli uniformisani kada ti previje ruku.
Uveče se probudiš vezan kaiševima.
Rado bi povikao iz sveg glasa, ali ne možeš, rado bi otvorio oči, ali ne možeš, rado bi plakao, ali ne možeš, rado bi se pomerio, ali ne možeš, radi bi pustio samo jedan jadan glas iz sebe, ali ne možeš.
Nekoliko dana koji su kao duge godine, hemijski te obrađuju. Premeste te u neki nov, bestežinski, beščulni svet. Spavaš po dvadeset i više sati dnevno.
Probudiš se u zlatnoj svetlosti. Prezalogajiš i odmah se odvučeš u krevet.
 Jedeš i spavaš.
Sereš i spavaš.
Crkavaš i spavaš.
Pokušaš da ustaneš, ali zaspiš.
Malo, malo energije, govoriš sebi.
I opet zaspiš.
I tako spavaš, godinama.
Privide ubija spavanje.
Želju ubija spavanje.
Svaku aktivnost ubija spavanje.
Konačno doživiš barem jednu moru.

Jezdiš po parku oko tvrđave. Pustili su me, konačno su me pustili, treperi u tebi.
Na hrastovo deblo je zakucan Aleško. Lice mu je unakaženo. Nešto želi da ti kaže, ali ti ne čuješ.
Gola žena, slična Ireni, dotrči do tebe.
– Ja sam tvoja mati, peva, krv sam dala za tebe i sada ćeš ti dati krv za mene. Onda ćemo otići na dug izlet na more. Jedrićemo, ljubiti se, bićemo samo nas dvoje.
– Ti nisi moja mati, domovina je moja bleda mati! vikneš i probudiš se.
Ubrizgaju ti novu injekciju.
Ubijaju te, na trenutak panično pomisliš.
 Ali već opet zaspiš.

Proganjaju te nakaze. Ne, ne, nećete me uhvatiti, nikada, rastu mi krila, letim visoko, visoko u samo krvavo nebo, sve nestane, padneš u prazninu.
Ne, ne, ne smem više da spavam, nikada se više neću probuditi, pomisliš sa strahom.
Ali ponovo zaspiš.

Ugledaš stvarno lice tvoje majke. Priđe ti i odseče ti kosu. Njeno lice je bledo i zastrašujuće.
– Ne, nikada te nisam volela, nikada te niko nije voleo, nikada nećeš voleti samog sebe!
– Neeee…!
Probudiš se izmožden, iskidan, preplašen. Obrišeš suze i pokušaš da ustaneš. Strovališ se natrag na krevet. Daj, daj, daj, ponavljaš.
Sa mukom se odvučeš do zastakljenog zida. Krvav zalazak sunca. Barem to krvavo nebo si već video.
Prešao si granicu između snova i stvarnosti.
Senka si koju truju, senka kojoj planski ispiraju mozak, senka, koja nestaje.
Ne, na onoj strani je život!
Da, ali za koga?
Za mene, za mene, boriću se sa svojom senkom, boriću se sa snovima i prividom, boriću se protiv onih koji od mene stvorili senku, boriću se sa vetrenjačama, boriću se protiv vitezova, postaću vitez bez štita, pa neka cena bude visoka, boriću se boriću protiv svih vas, rečju, kletvom, krvlju, istinom, boriću se i nećete me pobediti, možete samo da me utišate, možete samo da me ubijete, možete da me pokopate u zemlju, ali ja ću ustati, ustaću, goniću vas, seći ću vas rečima, jer i vi imate srca i kamen će se pretvoriti u meso i poraženi će postati pobednici!

Tri dana pre otpuštanja dobio si jedino pismo od kuće:
Jani, kod kuće ništa novo. Juče je tvoj otac plakao. Rekao je, moj prvi sin je otišao u vojsku, a ja ga nisam ispratio.
U kasnu jesen se vratio u rodni grad.

(Prijevod priče: Franjo Frančič i Ana Ristović)

Bilješka o autoru: Franjo Frančič (1958., Ljubljana) je pesnik, prozaista, pisac za decu i dramski pisac. Prevodilac, iz južno slovenskih jezika preveo je preko 50 autora i 400 pesama, ”Velika antologija novije južno –slovanske poezije”, ”Videla sem pesem” (Mariborska literarna družba 2013.), ”Antologija novije makedonske poezije: Otroci sonca” (Vinset grafika Skopje – 2014.), ”Torej gremo mi na kavo”, M. Jaksić,Vlajić,V. Blagojević, S.Petrović, ”Ko me pokličeš iz večnosti” – Radovan Vlahović. ”Mala antologija novejše srbske poezije…”, ”Pripoveduje se mi” (srbske kratke zgodbe (BKC Novo Miloševo 2014.), ”ONO” (Kulturni centar Požarevac 2014) I druge. Franjo Frančič koji je deo svoje mladosti proveo u popravnom zavodu gde se izučio za galvanizera. Kasnije je studirao na Višoj školi za socijalne radnike u Ljubljani, i uspešno je završio. Od početka osamdesetih godina živi kao slobodni pisac u Istri. Autor je više od 50 knjiga – romana, zbirka kratkih priča, pesničkih zbirki, dramskih tekstova i radio-drama, kao i knjiga za decu i omladinu, piše i satiru, scenarije, radiofonske igre… Debitovao je 1984. godine knjigom priča ”Egotrip”, a 1986. je objavio svoj prvi roman ”Domovina bleda mati”. I, kao što navodi slovenački kritičar i pisac Denis Poniž, već te prve Frančičeve knjige, koje ,,sežu u rane osamdesete godine prošlog veka i otvaraju tada zabranjene teme”, uzdrmale su slovenačku književnu javnost. Negde u tom periodu je Franjo napustio Ljubljanu i odselio se u Istru, ,,na privremeno oslobođenu teritoriju, koja deluje kao melem na ranjenu dušu njegovih junaka”, napisao je jedan od kritičara. Kako, na kraju prevedene knjige, sastaviti biografiju pisca, čija je većina knjiga i te kako iskreno i nepotvoreno ogledalo njegove burne biografije? Uz to, pisca, čija bi samo bibliografska jedinica objavljenih knjiga zauzela dve strane? Od čega početi i gde završiti? Izbor iz dela: ”Ne” kratke priče, 1986.; ”Jeb” roman, 1988.; ”Milostni strel – Orgija” kratka proza, 1989.; ”Klovnova obzorja” pesme, 1990.; ”Sovraštvo” roman, 1993.; ”Začasno osvobojeno ozemlje” pesme, 1992.; ”Bele smrti” kratka proza, 1994.; ”Male vojne” kratka proza, 1994.; ”Poševni stolp v Pisi” kratka proza, 1995.; ”Škorpionova balada” roman, 1995.; ”Otroštvo” kratka proza, 1996.; ”Dobro jutro Charles Bukowski!” zbirka erotskih priča; ”Janočka” pesme, 2000.; knjiga za decu ”Hvalnica sončnicam” 2002.; ”Ljubezni in sovraštva” 2002.; ”Za vse boš plačal, humoreske” 2006; ”Barufa in kažin” humoreske, 2005; ”Trkaj, trkaj na nebeška vrata” izabrana proza, 2006.; ”Za vse boš plačal, Ne spominjam se” kratka proza, 2006.; ”Ledeni ogenj resničnosti” roman, 2006., ”Kje se skrijejo metulji pred dežje” 2009., ”Hipo” 2010., ”Neko naplamsko jutro, ko kri zalije sanje” pesmi 2009., ”…do Balkan blues” 2015., ”Gde se skrivaju leptiri od kiše” (2011.), ”Razvrat samoće” (2010.), ”Voleo bih da zaustavim vreme”, itd, itd. Prevođen je na mnoge jezike, posebno na nemački, ima 30 prevoda na deset stranih jezika. Dobio je nagradu za poeziju časopisa ”Mladika”, 1989. godine, a 1986. godine nagradu Zlata ptica za roman ”Domovina, bleda mati”, kao i nagradu grada Pirana za ukupno stvaralaštvo, više nagrada u Austriji, Schwanenstadt 2009., 2011., 2012., Radio Trieste – A, te više od 30 nagrada na konkursima u Italiji, Austriji, Srbiji… Sve ostalo je ionako zapisano u njegovim knjigama jer se sve u čovjekovom životu, ispunjenom samoćom, strahom, nasiljem i smrću, iskazuje privremenim. Upravo u toj privremenosti, kako Frančič sam kaže, ”svako poznaje samo sopstveni krug pakla”.