Piše: Stefan Simić

Živela je u Bosni, do dvadesete svoje godine, dugo bez struje, kupatila, dugo bez svega onoga što ljudi pomenu kada ih pitaš šta je sve potrebno za normalan život.

Zaklela se da će svojim radom da se oslobodi siromaštva, da će doći do kuće, da će se udati, imati decu. I da će, što je najvažnije, njena porodica živeti neuporedivo bezbrižnije od nje, ne lupajući glavu za svaku sitnicu.

Uspela je da ode za Švajcarsku, da dobije državljanstvo, nauči odlično jezik, stekne određeni status, promeni nekoliko poslova, ali do sreće nije došla.

Udala se za čoveka sa naših prostora, nezainteresovanog za sve osim za novac. Nadmenog, ljubomornog, agresivnog, čoveka koji se ponašao prema njoj kao da se nije pomerio iz XIX veka.

Njegova priča slična je njenoj, dete sa sela, jedno od ne znam koliko dece, i večita želja za bogatstvom i iživljavanjem svega onoga što nije mogao da priušti sebi u mladosti.

Pritom, on je sasvim jedna osoba za druge ljude, čak i potpuno nepoznate, srdačan i pažljiv, a sasvim druga za svoju ženu…

Ona mu je služila kao piksla po kojoj će da istrese sav svakodnevni otpad koji nakupi…

Imaju i decu, decu koja jedva promucaju po koju reč jezika svojih roditelja. Ćerka samozaljubljena, ne vidi dalje od svog napuderisanog nosa, lepa, prelepa, ali svetu ništa drugo ne može da ponudi osim svoje filmske lepote. Sin, bilder i bajker, više voli tegove i motore od rođenog oca i majke.

Deca su joj toliko tipična, dva izdanka savremenog sveta kakve možeš naći u svakoj visokorazvijenoj zemlji. Hladna, nezainteresovana, samoživa, tek na momente iz njih bljesne po koji tračak ljudskosti, a zatim se sve vrati na staro, kao da su programirani na bezdušnost.

Oni ne znaju šta znači nemati, ne znaju šta znači patnja, njih to ne zanima, i njene priče im deluju suludo…

Ta divna žena, sada već u srednjim godinama, ponovo je bez novca iako živi usred Švajcarske, možda najbogatije države na svetu. Muž joj ne dozvoljava da se zaposli da ga ne bi varala, daje joj tek toliko da bi mogla da održava stan, dok deca sve to nezainteresovano posmatraju iz svojih staklenih zvona čiji su zatočenici.

Svi samo traže od nje, traže i traže. Večito nezadovoljni, gordi, sav svoj bes iskaljuju na njoj, a ona sva krotka, naviknuta na služenje i muke, ne sme ni da se usprotivi, a kamoli da ode…

Htela bi da se druži, da putuje, htela bi da živi, da priušti sebi sve ono što nije mogla ranijih godina.

Seća se detinjstva, mladosti, sve te nemogućnosti deluju joj bajkovito naspram zatočeništva u kome je. Tada nije imala novac, nosila je godinama jedne iste pantalone, košulju, jaknu, ali je imala nadu, snove, mladost. Imala je sve ono što je sada polako izdaje i napušta.

Mogla je da radi, mogla je da bira prijatelje, mogla je da kroji svoj život, dok sada može samo da čezne i razmišlja, daleko, predaleko od sveta i ljudi.

Čitala je dosta svih ovih godina, načitala se knjiga i nagledala filmova. Tragala je za odgovorima. Dok je slušaš čini ti se kao da sve razume i sve zna, ima savet i razumevanje za svačiji problem, ali uzalud kada svoj ne može da reši.

Dobro zna da treba da ode, nisu joj potrebni nikakvi savetnici, svesna je svega, ali nije u stanju da se osmeli, niti ima gde da se skloni.

U svetu u kome živi sve je tuđe, a kako stvari stoje i njena deca…

Ona ima porodicu, muža sa kojim uveče leže i pored koga se ujutru budi, ali je suštinski usamljena. Neuporedivo usamljenija od svih onih koji nemaju nikoga. Oni bar mogu da idu gde hoće, da budu sa kim hoću, nikome ne polažu račune, dok ona za sve što radi mora da traži dozvolu, ili da skriva.

Nasilje koje trpi nije aktivno, već tiho, podmuklo, oseća se u vazduhu, tinja i kada u stanu nema nikoga. Ali još uvek nije preraslo u fizičko, još uvek nije prelilo čašu koja je odavno puna.

U međuvremenu je počela i da se goji, izgubila je onu atraktivnost koju je imala do nedavno. Izgubila je telo za kojim su se ljudi okretali na ulici. Izgubila je zavodljivost pri pokretu, jake noge i čvrste grudi. Patnja se prelila na njen izgled, a ogromnu glad za pažnjom i toplinom nadoknađuje hranom.

Ako ništa drugo bar hranu može da priušti sebi kakvu god poželi…

Godine prolaze, deca rastu, deca više nisu deca, a u njenom životu se ništa značajno nije promenilo. Dani isti, identični, provedeni ili na internetu, ili u obavljanju kućnih poslova, a ona sa sve većim osećanjem stida pred sobom i svetom.

Oseća se beskorisno, skučeno, umanjeno. Mada i pored svih poraza koje je doživela ni jednog trenutka iz nje ne izbija zlo, zavist, ona se suštinski nije promenila, teku samo suze.

Isplakala je more suza koje niko nije video, niti će.

Ona je za komšiluk i prolaznike samo punačka gospođa na pragu pedesetih koja gleda svoja posla. Gospođa koja uvek smerno prođe pored njih, i nastavi svojim putem.

Niko od njih ni ne predpostavlja kakvo bogatstvo krije ta žena u sebi, kakvu dobrotu i kakve sve priče koje nema sa kim da podeli.

A toliko je muškaraca koji čeznu za takvom ženom.

A toliko je žena koje čeznu za takvom prijateljicom.

A toliko je dece koja čeznu za takvom majkom.

Ali uzalud sve to, ona je zatočenik svoje porodice, svog muža, svog života, i sve drugo joj je uskraćeno.

Nadam se da će se izvući. Nadam se da će njena dobrota isplivati na površinu i doći do onih kojima je stvarno potrebna, koji su je zaslužili, i koji će znati da je prepoznaju i cene.

A ne da samo gaze po njoj nesvesni blaga koje imaju pored sebe.

Blaga koje pored njih diše…