Piše: Stefan Simić

Sedim na nekoj svadbi, među nepoznatim svetom, i osluškujem šta se priča.

Pružaju mi ruku doktori, advokati, seljaci, upoznajem se sa ljudima koje vidim tada, i nikada više.

Kako je samo divan svet kada ga ne poznaješ…

Uglađen, namirisan, sveden na onu meru koja svima odgovara…

Ne znaš ko je sa kim bio, ko je šta kome radio iza leđa, vidiš samo nasmejana lica, doterana za tu priliku, i sve drugo po strani.

Svi se vole, igraju kolo, nazdravljaju, pevaju, čestitaju…

Jedino ja sedim i posmatram sve to zaprepašćem magijom života koja mi se niže pred očima. Ne verujem im. Takav sam, iskustvo o ljudima koje se nanizalo ne dozvoljava mi da poverujem u slike…

– Vi ste pisac – prelazi mi neka srednjoškolka

– Kako kada dušo – odgovaram joj

– Dobro, da li ste sada pisac? –

– Da, sada definitivno jesam… –

Čula je da pišem, i ona bi da piše samo ne zna kako i o čemu.

Stavio sam je da sedi pored mene i pokazao joj rukom – vidiš ove ljude, oni na svadbama igraju, na grobljima plaču, u pozorištima se smeju, ako je smešno. Ako je tužno onda ni ne idu… Svaki ovaj čovek ima neku svoju priču, svoju muku, svoj grč. Mi ih vidimo kako igraju, i možemo da pretpostavljamo ko su, šta su ali nikada ne možemo da pogodimo šta se krije u njima. Vidiš onog gospodina. On može da bude filmski glumac, deluje tako, a možda je neki lokalni pijanac koji jedva sastavlja kraj sa krajem. Ili pogledaj onu damu, deluje kao da se čitav svet vrti oko nje, a možda je usamljena domaćica kojoj je svadba jedino mesto gde može da se pokaže. To ti je pisanje. Da vidiš uvek onu drugu stranu, ono što se skriva, prećutkuje, da ispričaš realne priče a ne da ulepšavaš.

Nakon devojčice došli su mladenci. Ne poznajem ni jedno ni drugo. Deluju drago, iskreno, kao da nemaju ni jedan problem u životu. Svima prilaze otvorena srca i grle ih kao po prijemu neke velike nagrade. Moram da se pretvaram da sam srećan zbog njih, da im želim sve najbolje u životu, a prvi put ih vidim, ne znam ništa o njima.

Teram sebe da se osmehnem, da izgovorim par očekivanih rečenica, da ne pomisle da sam neki čudak koji je tu da im kvari svadbu.

Posle njih su prišli njihovi roditelji, svatovi, ne znam sve ko, izgrliše me ljudi kao rod najrođeniji, dele sa mnom najsrećnije trenutke, a ja ne znam šta me snašlo.

Srdačnost se vežba, kao i sve drugo. Nikada nisam znao da se oslobodim svojih misli. Uvek sam pod njihovom prisilom. Postoje ljudi koji znaju da se opuste, uživaju, ja nisam od njih. Dato mi je da mi se neprekidno odmotava vlastiti film pred očima, i to jeste dobro za pisanje jer u tom izobilju svega može svašta da se izvuče. Ali kada sam sa drugima to zna da zasmeta, ta odsutnost i nesposobnost da se uključim u sve ono što se od mene očekuje.

Formalnost ubija, ko na nju pristane može da se oprosti od autentičnosti. Nego šta ja lupetam kao da nešto danas uopšte i može da bude autentično.

Vidite o čemu razmišljam dok sam okružen mladencima i svatovima. To je moj problem. Nikada nisam bio u stanju da pobegnem od sebe. Šta god da mi se dešava prisila vlastitih misli mi ne da mira. Zato ljudi piju, da bi pobegli od sebe.

Svadba se nastavlja. Došao je matičar, torta, trubači, smenjuju se dešavanja, svako preuzima svoju ulogu, a i mikrofon.

Puno je tu sujetnog sveta, video sam i kada se predstavljaju – svako je u nečemu veliki, jedino ja nemam identitet. Vuku kamermana za sobom, svako se bori da ga najviše ima u njihovom porodičnom filmu koji se upravo snima.

Dopale su mi se pojedine devojke na svadbi. Prepoznao sam ih po pogledima. Svesne su da su svadbe najčešće kič i trude se da podrže ali uglavnom su uzdržane. Izgleda ni one ne veruju u sve to. Znaju da će mladenci noćas brojati novac, ko im je koliko dao, i prepričavaće ko se kako ponašao. Ljubav će ostaviti za medeni mesec. Na medenom mesecu će je ostaviti za brak. A u braku, ma ko se još u braku voleo…

Gledala me jedna od devojaka ali, uzalud, nije bio moj dan. Da sam popio neku možda bih se usudio dok ovako, ovakav, nisam imao nikakvih šansi.

Ponovo mi je prišla ona devojčica. Nosila je u rukama papir gde je napisala priču, o mladencima. Šta će sve da bude sa njima.

Stvarno, šta će sve da bude sa njima? Kada za dvadeset godina pogledaj film koji se upravo snima, šta će ostati od svega toga, i da li će uopšte imati potrebu da ga gledaju?

Razmišljam o svojoj svadbi. Da li se isplati toliko mučenje, okupljanje familije, nekog sveta do koga mi baš i nije stalo. Ali to su protokoli, tako se valja – što kaže narod – a narod je, razume se, uvek u pravu. Ma jeste, kako ne…

Nastavljaju da me opsedaju moje misli, što samo znači da treba da zaobiliazm kolektivna okupljanja u širokom ruku. Nisam ja za to. Ja sam čovek naviknut na samoću, imam utisak da se toliko razlikujem da šta god da uradim ljudima je čudno.

Prilazi mi ona devojka koja me je do malopre gledala, i pružila mi ruku da plešemo. Pretrnuo sam od straha. Totalno sam bio van ritma, u svom svetu. Muzika i nije bila za ples, više za neku brigadirsku radnu akciju ili vašar. Otišao sam do muzike, šapnuo majstoru za improvizovanim klavirom da zasvira nešto tiho, nežno, normalno.

Kada nisi vešt u igri najbolje je samo da se nasloniš na ženu, i emocije sve same odrade. Nisam znao ni kako se zove. Dopao mi se njen parfem. Miris kose. Način na koji pleše. Dopalo mi se sve to iako sam bio kilometrima daleko od svih.

Šta li hoće ova devojka od mene? Da li me poznaje. Sve češće srećem ljude koji znaju sve o meni, a ja o njima ništa. Tačnije misle da me poznaju. U mom pisanju pronađu sebe, ali teško da pronađu mene. Ja sam uvek nešto drugo, i sve što misle da jesam, demantovaću!

Ispratio sam je do mesta gde je sedela, mahnuo sam njenom društvu. To su sve bile mladine drugarice. Ne znaš koja je lepša od koje. Kod svake me privlačilo nešto, a najviše njihovi radoznali pogledi koji očekuju da se nešto desi.

Ples mi je podigao samopouzdanje i nastavio sa da igram. Sve sami nepoznati ljudi, deca, žene u godinama, muškarci u punoj snazi. Veselili smo se svi, izgleda jedino ja nisam znao zašto se veselim…

Ponovo mi je prišla ona devojka i nastavili smo da igramo. Gledali smo se. Falio mi je dodir jako, ženski dodir, stisak ruke, tela, verovatno i njoj. Toliko sam bio daleko od sebe da me je sve to vraćalo u realnost. I dalje nisam znao kako se zove, znao sam samo da bih je najradije izveo iz buke i da odemo negde daleko.

Odjednom sam osetio kako me neko vuče za košulju, devojčica koja bi da postane pisac mi je donela nekoliko papira sa tekstovima koje je upravo ispisala, i zamolila me da ih pročitam kada budem mogao.

Društvo je počelo polako da pije, svadba da se osipa, a ja i dalje nisam shvatao šta tražim među svim tim ljudima koje vidim samo tada, i nikada više.

Mada su mi se neki od njih dopali, priznajem.

Posebno devojčica koja će jednoga dana postati pisac.

I devojka koja mi je prišla, koja nikada neće postati pisac, ali će zato postati nečija divna žena. Osećam to.

Idemo, fajront…