ZELENA REKO, JE L’ TO I TI IGNORIŠEŠ NEBO?

Štok misli. Ali ne onaj alkoholni nego kad udariš glavom i sve se sabiju u joj. Štok je onomatopeja udarca glavom u drveni okvir. Najistinskije mogu da se oslonim na Berlinski zid. Ćutanju će uvek da nedostaje ona sposobnost razgovora da ti protrese ramena.
Čekam da se vratim kući, a tu me sačeka nezaliven cvet i ram sa fotografijom mlade mame koja me grli i… slobodno zaplačem.