Kakav bi to samo susret i spoj bio?

Iskren, čist, lepršav, pun emotivne razmene gde se dva bića traže i pronalaze bez manipulativne igre koja se svodi na to ko će koga da dobije u intelektualnoj utakmici.

Već jedna duševna razmena gde se dvoje osećaju, otvaraju jedno drugom toliko da u trenutku počinju da dišu kao jedno.

Zar ima išta važnije na ovom svetu od oslobođenog razgovora?

Od trenutka kada spadnu sve maske i skrivalice?

Od trenutka kada se dvoje u potpunosti otvaraju jedno drugom, i miluju se rečima neopterećeni time kako će da budu shvaćeni.

Nakon toga erupcija potisnutog kreće da isplivava na površinu.

Oslobađaju se emocije poput ptica večito zatvorenih u kavezu. Počinju da šire krila, da pevaju, da lete ka nebu. Otvara se nešto u nama što je svih ovih godina bilo nemoguće pokrenuti…

Odjednom nema više stega i ograda, samo pesma dvoje ljudi koji veruju jedno u drugo, koji ništa ne kriju, koji su celim svojim bićima prisutni, i daju se.

U takvim razgovorima može da se priča o svemu, o slabostima, padovima, patnji.

Može da se prizna čak i ono što se ne priznaje ni samome sebi.

U takvim razgovorima se skidaju maske i čovek počinje da oseća onu savršenu moć prihvaćenosti, i opijenosti pažnjom onog drugog.

Takvi razgovori su nam potrebni.

Razgovori gde se pleše rečima, gde se peva, raduje i voli.

Razgovori koji se pretvaraju u vulkan emocija gde dva bića mogu do kraja da ispolje sebe…

Gde i nije toliko važno šta govore, već da ono što govore izvire iz njihovih najdubljih dubina…

Gde postojite samo vas dvoje, vaš ritam srca i duše, i gde sve vaše lične stege i kočnice bivaju eliminisane otvorenošću koja briše sve pred sobom.

To nije razgovor, to je pesma.

To nije susret, to je erupcija najlepših osećanja koja može da se desi samo i jedino onda kada je čovek u stanju da u potpunosti doživi onog drugog.

Živim za takve susrete, i fale mi takvi susreti.

Nakon njih se osećam kao da sam ponovo rođen.

I to samo zato što me je neko prihvatio.

I to samo zato što sam nekoga prihvatio…