Pred prvi polazak u Zagreb

Ja sam dete doneto na svet u streljani grad,
Potom posađeno u izbrisani puk, kada se Dunav ulivao
U Savu, kada su vetrovi menjali tok životima;
Ja sam dete sa zgarišta, malo pre nego što
Je nebo postalo aerodrom a ne veliki kavez za ptice,
I zaista ništa nije moglo da se učini iz grada
Sa raskršća da se to ne desi, ljudi su samo prelazili ulice i kupovali
Hleb, šaputali o uznemirenom drveću,
Ali deca to ne znaju:
Ne želim da lažem dalje, svejedno mi je bilo
Da li je onaj naš most nazvan po
Miljkoviću, Ćopiću ili Radičeviću,
Ja sam šetala i osluškivala
Neke druge sirene za uzbunu, koje su me upozoravale
Da ne zavolim previše te ulice
Jer svakoga trena mogu biti zbrisane;
Ja sam dete koje ne želi da mu krv sazri
U mastilo,i dok koračaš
Raštimovano, klavirski, dok pališ cigaretu
Iz poze, i pokazuješ mi rane od hemikalija
Na rukama, od mašinskog ulja recimo,
Ja od tvojih rana pravim svoje ožiljke,
Neprimetno;
Sećam se, taj dan je bio baš poseban,
Sabrani Krleža u jednoj velikoj plastičnoj kesi,
Kupljen na Bulevaru revolucije, gde prodaju ženske čarape
I knjige zajedno, i sapune,
’’Fali ti treći tom Zastava, izvini,
Izgubio mi se negde u kući’’,
Sećam se, oprošteno ti je, ne treba mi treći tom Zastava,
Iako je to možda onaj gde Krleža pominje Dunav
Ispod Kalemegdana,
Ti znaš da mi je kiša bila važnija od Krleže
Kog i dalje najviše volim od svih naših dendija;
I dobro,
Šta misliš – kako sam sada kad ću napokon
Videti Esplanadu i jesti u Šenoinoj slastičarni?
Da li još uvek ne postavljaš pitanja
Koja te najviše zanimaju?
Da li bih
Na ono tvoje starograđansko pitanje
’’Da li je u redu da ja dođem oko šest?’’
Mogla i sada da odgovorim sa ’’Kad god želiš’’?
U koliko sati ti se sada završavaju
Posao, dan, kafa, fantazije, sve burne emocije?
Popisujem, kao listu namirnica za market,
Šta sve putovanja ne mogu da zamene:
Unapred znam, podijum na kome će svi plesati
U diskoteci Saloon biće mi dosadan,
Rado bih bila u svojoj sobi i
Ponovo ostala budna uz neki od razgovora
Telefonskih, a potom
Nastavila da ne spavam
zbog preskakanje srca od noćne kafe;
Jedna tvoja fotografija, jedna jedina koja se omakla,
Stoji mi u fioci sa barskim rukavicama i srebrnim satom
Sa džepnim pregledom umetničkih pravaca
I burmuticom;
Da li se i dalje baviš onim finim stvarima
Zbog kojih nikada nećeš odrasti koliko želiš
I koliko misliš da bi trebalo?
Da li će fotografija postati crno-bela
Kako vreme bude odmicalo?
Ljudi uvek misle
Da je taj o kome pišemo neko drugi,
Neko ko nikad nije,
Jer može biti bilo ko
A možeš biti i samo ti;
Ljudi uvek misle da je sve kako piše,
Da je taj grad u koji polazim zaista Zagreb,
Da je taj grad iz koga polazim zaista Beograd,
A
Ja sam dete iz razrovanih ulica,
Izranjavljenih,
Koje piše dopisne karte iz grada
Čiji si ti jedini ključar i stanovnik.

Kragujevac, poznat po streljanju đaka gimnazije 1941; Beograd koji je 1915. žrtvovao jedan puk, majora Gavrilovića, ovde na dunavskoj obali; moj čukundeda koji 1919.(odmah posle Velikog rata) kupuje 3 slike Zagreba, i neke knjige, ja ih imam, postavila sam ih na grupu Zakaj volim Zagreb; sabrani Krleža kog sam dobila za jedan rođendan, gimnazijska sećanja – moja opsesija Glembajevima, strašna tuga kad sam čula da je Ena Begović poginula; kada je još uvek Zagreb nekako bio nedostupan na neki način, nije se mnogo išlo, pa nam je bilo zanimljivo da otkrivamo hrvatske pesnike i da oponašamo zagrebački akcenat, i jedna reklama je bila Privredna banka Zagreb, nešto kao svetionik ka tom gradu Ja nikada nisam bila u ZG, a imam monografiju, kupljenu ispred Filološkog fakulteta u Beogradu. Prigodna pesma za tu priliku, tog egzotičnog putovanja za nas decu mlađih uništenih generacija. I reference na Branka Miljkovića, naravno.