TOK MISLI I NA NJEMU BROD

Život nije neprijateljski raspoložen. Bojim se da je ravnodušan. Ženo, nije poenta što ti dan nije bio duži, nego što nije hteo biti nežan kao nekada. Niste mogli vi ništa.
Nije čovek uvek usaglašen u onome što zamišlja i onome šta hoće. Pa mu smeta kad nije kako je zamišljao, a sve je onako kako je sam hteo. Što se moje koordinacije i osećaja za prostor tiče, bitno je samo da oči znaju gde ću, ostatak će već krenuti… u tom nekom opštem pravcu (...u prevodu: mogu da gledam, mogu i da idem, ali nisam baš sigurna da mogu da idem gde gledam). Zakoni fizike se povlače pred upaljačem koji padne na pod da bi isti mogao da šukne sam sebe pod krevet najdalje (ne)moguće. Kad se nešto nećkam, stanem pred ogledalo pa ako ja prva trepnem znači da obavezno uradim to.
Prilično se dobro osećam i ne znam čemu taj luksuz. Napravila sam jedan, veliki korak za mene, a čovečanstvo nek se snađe.
Kad je baba umrla, deda je bio besan na nju što je smela da umre. Tako mi porodično umemo sa osećanjima.
Čekam neke reči. Ako zakasne, ove misli će mi gole zaspati.