Da sve teče po planu, da mane, ili prikrijemo, ili da se trudimo da u novoj vezi, koja za nas predstavlja novi život, nikada ne dođu do izražaja.

Čovek koji prestane da veruje u magiju zaljubljenosti kao da je prestao da veruje u magiju života.

Voleti nekoga, živeti za nekoga, disati za nekoga, to je ljubav, kao i onaj osećaj u čoveku da je dostojan nečije ljubavi.

Kao i ono uzbuđenje pred susret, dodiri, zagrljaji koji traju do u beskraj.

Kao i pričanje drugima o toj osobi, u naletu…

Retko ko to može u nama da probudi, ne može čovek niti da voli, niti da se zaljubi na silu. Kada su emocije obostrane čini se da može sve da se uradi, i da nema prepreke koja ne može da se preskoči.

Kao i onaj osećaj da znamo da nas neko uvek čeka, da nam je posvećen, da nam se raduje, da obožava naš talenat, našu lepotu, sve ono naše, i što ide uz nas.

Čovek treba da se seća svog života pre nego što je započeo nešto sa tom osobom, i da vidi silne praznine koje su ga progonile, i uvek da ima pred sobom život koji je mogao da živi bez nje.

Kada se spoje takva dva bića, dva vernika u ljubav, malo šta može da ih zaustavi. Postoju tim. Postaju celina. Stvore svoj zasebni svet kome niko ništa ne može.

Živim za takav osećaj, i sve što nije nalik tome, u samom početku, odmah otpisujem.

Razmišljam, naravno, o jednoj takvoj ženi, koja ima sve to, i mnogo toga drugog, i koja, kada te pusti u svoj svet, može da te učini vladarem univerzuma.

Sa njom je sve lako, samo treba da je nađeš.