Piše: Stefan Simić

Koliko god da ne verujem u Boga, u hrišćanstvu, onom krajnjem, je dostignut ideal apsolutne ljubavi. Tačnije potrebe da voliš sve i svakoga, da imaš razumevanje i saosećanje, i onaj dubinski uvid u moć vere i ljubavi. To jeste ideal jer se čovek u životu deli na milion načina, i pronalazi 1001 razlog protiv nekoga i nečega. Ali, u krajnjem, hrišćanski ideal, sve to negira, posebno ona najviša tačka koja sve to objedinjuje u celinu, ili u simbol univerzalne ljubavi.

To nije stvar uma nego srca, tačnije unutrašnjeg osećanja otvorenosti prema svemu i svima. Ali ne slepe i naivne već pažljivo vođene unutrašnjim glasom koji mudro izveštava i rukovodi putem samoosvešćivanja, a ujedno i suprostavljanja svemu neljudskom.

Tačnije više mistično osećanje u koje dolazi čovek kada oseća da je čitav svet njegov, i da mu je svako ovozemaljski prijatelj, brat. Oseća se sigurno, rasterećeno, zaokruženo, sačuvano od svega onoga što može da mu naruši sklad.

To je onaj unutrašnji ideal koji se postiže jakom verom u silu života koja je sve stvorila, i objedinila, i samim tim sve što je na zemlji, i u ljudima, je životno, ili, ako se Bog doživi kao kreator, božansko.

Ne verujem u Boga ali me sve češće obuzima to osećanje apsolutne ljubavi i razumevanja svega. To ne smatram religioznim impulsom već ljudskim, čovečanskim, životvornim. Osećaj je toliko blažen da ti se na trenutke čini kao da lebdiš. Titraji unutrašnje ozarenosti su takvi da tu svetlost koja neprekidno kipti u talasima može malo šta da obuzda, i ugasi.

Dok razmišljam o ljudima oko sebe uviđam, najčešće, svu onu uzaludnost njihovih stremljenja jer osećam da malo koji od tih puteva kojima koračaju vodi do unutrašnjeg mira. Oni gde god da idu, ne idu ka sebi. Nemaju onaj kontakt sa praizvorom koji obavija čoveka posebnom energijom koja ga štiti, i uvek iznova daruje najdubljim samospoznajama o sebi i svetu.

Nije dovoljno čitati o nečemu, razmišljati, već treba ući u taj prostor koji se otvara pred čovekom i raskrstiti sa svim onim zavisnostima koje pletu mrežu strahova koji vremenom preplave i prepolove biće.

A taj mir, taj spokoj duše, taj blaženi osećaj u grudima je samo uzvraćena ljubav na datu ljubav svetu. Kada voliš, čisto, voljen si još čistije. Kada se daješ iskreno, nagrađen si još iskrenije.

Voleo bih da i na druge prenesem taj osećaj gde se svaki nemir pažljivim radom na sebi pretvara u slobodu…