Nedaleko od njih Isidora i Desanka…

Nedavno su im se pridružili Bora Todorović i Nikola Simić, još stoje cveće i venci.

Još se toliko tu velikana dvadesetog veka međusobno zbilo i ćuti…
Za života im je bila tesna i planeta, a sada im je dovoljno i dvorište.

Koliko velikih reči, gestova, aplauza, koliko generacija je pošlo za njima, nasmejano, zapitano, zagledano…

I?
Ništa.

Zar se čovek rodi da bi umro?
Vratila mi se “Ne daj se, Ines”, a i neizbežna violina kao pratnja toj pesmi.
Vratio mi se dobro poznati Radetov glas, koji jedini zna šifru da je iznese.
Sve je teklo polako, uz sudar sadašnjosti i prolaznosti…

Spoj treptaja svakodnevnice i nemilosrdnog udara vanvremenskog.
Susret malog mene i prohujalog sveta ispred mene, koji se prostirao u daljini.

Ništa ne plaši kao ono što nikada više neće da se vrati…

Izgubljena melodija je zasvirala nakon toliko godina. Začule su se pozaboravljane reči. Vratila se napokon i Ines, još uvek mlada, lepa, nova, još uvek dobro sačuvana od svega onoga što je tek čeka…

“Znam da će još biti mladosti”, kaže Arsen, “ali ne više ovakve…
Neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite…
I ta će mi mladost teško pasti…
A bit’ će ipak da ste vi u pravu…
Jer sam sam na ovoj obali…
Koju ste napustili i predali bezvoljno…”

Ne daj se generacijo XXI veka.

Ne daj se Sanja, Jelena, Marija…
Ne daj se Vlado, Saša, Milane…
Ne dajte se.