Piše: Stefan Simić

– Ubiću se – stalno me zove neki tip i preti mi kako će da se ubije

– Nemoj, to može svako, dosadno je… – motivišem ga da preživi, mada već počinje da me frustrira

– Hoću, hoću, život je besmislen – ne znam ništa o čoveku, znam samo da ima iritantan glas, i verovatno zove ljude redom i preti im kako će da se ubije. Čita, inače, moje priče, mada ne verujem da su one razlog njegovog mogućeg suicida

– Znaš – nastavlja – oduvek sam bio slabić, strah me i da se ubijem – Već mi ga je bilo preko glave, zove me stalno sa različitih brojeva tako da ne mogu da ga izbegnem

– Ubij se – kažem mu

– Stvarno to misliš? – pita me u šoku

– Da, što da ne? Samo nemoj danas. Mogu da ti navedem bar dvadeset različitih samoubistava, znam i neka bezbolna –

– Ćuti, neću da te slušam – počeo je da urla na slušalicu

– Uzmeš plin recimo, ili ne, uzmeš… –

– Ćutiiiii – vrištao je – ti hoćeš mene da ubiješ? Ubicooo! –

– Šta ti je, bojiš se smrti? – promenio sam plan, hvalio sam ga nedeljama unazad, sve njegovo. Nije imalo smisla, sada sam počeo da ga plašim.

– A šta misliš da skočiš sa zgrade? Ne. Ili da kreneš sa dinamitom na skupštinu. Rešiš bede i nas I sebe. –

Bilo mi je jasno da je to jedini način da ga probudim. On toliko voli sebe da nije u stanju ni u mislima da se ubije, a kamoli ovako.

– Ali, čekaj? – uključio se u razgovor – zašto da se ubijem? Do sada si mi govorio da je život lep, da imam sve uslove za sreću. – sada je on meni kontrirao, zamenili smo uloge

– Dobro, šta očekuješ da ti kažem? – pitao sam ga otvoreno – mene samoubistvo ne zanima, dosadne su mi takve stvari, životi u današnjem svetu je samoubistvo, drugo mi nije potrebno.

– Hoću da me odvratiš od toga. – nastavio je

– Zašto da te odvratim? Možda će to da te spase. Zamisli kako je lepo u raju, zgodne devojke, more, palme… – nastavio sam da ga provociram

– Ma daj, čemu to, ti si lud… – spustio mi je slušalicu

Nisam znao ništa o čoveku, znao sam samo da ima oko četrdeset. Moj telefon stoji na sajtu, i ljudi me često zovu. Javljaju se razni čudaci. Žene pre svega. I to su super razgovori. Kada se vidimo nije baš tako. Nisu ni približno tako opuštene kao preko telefona. Nisam ni ja.

Ovaj što bi da se ubije, ubija se već 20 godina, dok, zapravo, time samo skreće pažnju na sebe. Tip je zaljubljen u sebe, ali ono do ušiju, i od repertoara privlačenja pažnje ostalo mu je još jedino da ga ljudi teše i hvale.

Dok ga slušam imam utisak da će taj da nadživi sve nas, i da bi preživeo i da cela planeta izvrši kolektivni harikiri. Pesimisti i mračnjaci žive najduže jer najviše misle na sebe. Čuvaju se od svega, ovi ostali se olako daju, zato se olako i potroše.

– Hej ti – malopre me zvao – napokon sam rešio svoj problem, srećan sam, spašen –

– Bravo, šta je bilo? Ubio si se napokon. Čestitam! – hteo sam da ga nasmejem

– ‘si lud? Zaposlio sam se na centrali za samoubice. Posao je strava. Non stop me zovu razni tipovi, žele mi se, a ja ih tešim, kao ti mene. Znaš kako je dobro? Dok slušam o njihovim nesrećama zaboravim na svoju – euforija je odjekivala iz njega

– Strava, znači mogu da te zovem kada imam napad? –

– Hehe, zovi, slobodno. Inače život je prelep, jeste. Ne znaš kakvih sve ludaka ima. Zamisli. Osećam se baš. Nego slušaj ovo… –

I onda je počeo da mi priča, i prepričava slučajeve koje je sve imao. I ljude koje je sve, navodno, izlečio.

Najbolje će čoveku u nesreći pomoći čovek koji je preležao tu istu nesreću. Slično kao i sa boginjama. Možeš da ih preneseš samo onima koji ih nisu preležali.

U međuvremenu sam promenio broj. Nije me više zvao. Ne znam šta je sa njim.

A vama ako su potrebne slične usluge mogu da vam prosledim njegov broj. Mene nemojte da zovete. A i možete da pretpostavite kojom bih vas metodom lečio.