Piše: Blažo Davidović

I preko ispeglanih valova nosiš vreću dječjih darova. A vidim, tu je i neki lakej sa srebrnom perikom. Pompozno stoji ispred palače i viče “Avanti, avanti!”, ali ti ne čuješ, smeta neka djevojčica koja plače, a smije se… I sve je ludo nekako, izokrenuto i šašavo. Iza bedema velike sestre unutar mudrog bratstva, harmonija neimaštine i bogatstva. I sve tajne spomenara, došaptane i zaželjene, sve su poredane.
Na policama života.

Nude se ljubičasti rovovi i plavi slonovi, zaleđene crvenšume.
I duhovne kraste kod najvećeg sineaste.
Orkestar svira simfoniju, na harfama od krokanta, a sviraju je zečice, morski lavovi i nimfe, kamene sfinge i vračare, ti trčiš bosa, mokra od znoja, od tvrđave do neke straćare i nudiš sve, i ništa, nudiš svašta i svima…
Pa i njima, pa i njima…